Написао: Небојша Дикић
Година је 1095., Вилијам Освајач (William the Conqueror) је ујединио Енглеску под једну круну 30 година раније. Французи су поделили територије међу својим наследницима, изазивајући грађанске ратове и братоубиства. Као рекцију на све те догађаје, папа Урбан II (Urban II) је проширио „Божије примирје“, које ставља ван закона борбе у време од Недеље до Среде, и забрањује учествовање свештеника, монаха, жена, радника и трговаца у борбама било којег дана у седмици. Италија је постала конгломерат градова-држава, стално нападаних од стране разноразних инвазионих хорди, од којих је последња норманска, који само што су постали „цивилизовани“.
Постојало је такође и Византијско царство, којим се владало из Цариграда, чији је цар у то време био Алексије Комнин. На његовом истоку, Турци су се убрзано приближавали царству, и почели су са нападима на ходочаснике на њиховом путу до Јерусалима, изазивајући велику узнемиреност код цара. Цар је писао својем пријатељу Роберту, грофу Фландрије, 1093. године, како га злочинства Турака над хришћанским ходочасницима изузетно жалосте, а Роберт је тугу поделио са папом Урбаном II. Урбан, опортунист по природи, видео је царско писмо као јединствену прилику да реши локалне проблеме. Лично је промовисао идеју Светог крсташког рата за ослобођење Свете Земље од варварских Турака. Тако се идеја за први крсташки рат родила 1096. године.
Многи су се одазвали папином позиву, али само су неки вредни помена. То је била међународна групација, са припадницима француског, италијанског и енглеског племства и пука. Из Француске стижу Иг Велики (Hugh the Great), велики само по имену, гроф Вермандоа, брат француског краља, и човек мале личне вредности и карактера без неког већег значаја за причу која следи. Са њим у друштву су били и Годфрији (Godfrey), Болдвин (Baldwin) и Јустас од Бујона (Eustace of Bouillon), синови војводе од Доње Лорене – по мајци потомци Карла Великог – заједно са својим рођаком Болдвином Ле Бургом (Baldwin Le Bourg). Такође из Француске био је и Рејмонд IV од Сен Жилеа (Raymond IV of Saint-Gilles), гроф Тулуза, који се већ борио против Мавара у Шпанији. Његова мајка је била принцеза Барселоне. Он је био први који је „узео Крст“. Из Енглеске стиже Роберт, војвода Нормандије (Robert, Duke of Normandy), син енглеског краља Вилијама Освајача. Из Италије Маркус Боемонд (Marcus Bohemond), принц Торанта, син Роберта Гискара (Robert Guiscard), Норманина који није далеко одмакао од својег варварског порекла, и његов нећак Танкред (Tancred).
Место окупљања крсташких бораца је био Левант, земља преко мора, Оријент за Латине. Данас би то обухватало територије државе Израел, делове Либана и Сирије, као и југоисточну Турску. Цела територија је била подељена на четири крсташке државе: Антиохију, Одесу, Триполи и Јерусалим. Био је то мали потез земље који се утопио у религијско наслеђе и држао обећање да ће даровати богатством оне који су у стању да управљају „земљом којом тече мед и млеко“.
Историја крсташких ратова почиње 15. дана јула 1099. године, када су хришћански војници заузели Јерусалим након мукотрпне једномесечне опсаде током Првог крсташког рата. Јерусалим је постао престоница Краљевства Јерусалим, заједно са Грофовијом Триполи, Принципатом Одесе и Антиохије. Њихов положај није никада у потпуности био сигуран и стога су крсташке државе биле у сталном ратном стању са својим суседима. Крсташке државе нису могле себи да приуште разједињеност више него што би дозволиле јединство Муслимана под једним вођом.
У историјској науци је уврежено правило да се крсташки ратови сврставају у осам група:
1. Први крсташки рат, који је трајао од 1095-1101. године
2. Други крсташки рат, који је трајао од 1145-1147. године, вођен од стране француског краља Луја VII (Louis VII)
3. Трећи крсташки рат, који је трајао од 1188-1192. године, који су спровели Филип Август (Philip Augustus) и Ричард Лавље срце (Richard Coeur-de-Lion)
4. Четврти крсташки рат, током којег је заузет Цариград 1204. године
5. Пети крсташки рат, који је укључио заузеће Дамијета, 1217. године
6. Шести крсташки рат, у којем је учествовао и Фредерик II (Frederick II) од 1228-1229. године, као и Тибо од Шампање (Thibaud of Champagne) и Ричард од Корнвола (Richard of Cornwall) 1239. године
7. Седми крсташки рат, који је трајао од 1249-1252. године и који је водио Свети Луј (St. Louis), француски краљ
8. Осми крсташки рат, такође вођен од стране Светог Луја 1270. године.
Ова подела је произвољна и искључује мноштво значајних експедиција, међу којима су многе из XIV и XV века. У стварности крсташки ратови су се наставили све до краја XVII века; левантски крсташки рат из 1571. године, угарски из 1664. и крсташки рат војводе од Бургундије и Кандије 1669. године.
По смрти пророка Мухамеда, муслиманско царство се распада. Наследници, или Калифи, се одвајају. Шиити, или следбеници пророковог зета, Алија, су били у Триполију. Следбеници Фатиме, пророкове ћерке, који су се називали Фатимиди, су столовали у Египту. Крсташи су 1096. године од њих преотели Јерусалим. Селџучки Турци су били у Сирији, састављеној из независних градова, у којој је држава била без икакве организације. Они су такође држали и Багдад и ширили се према Византији држећи Анадолију. Омајадски Калифат је био у Кордоби, Шпанија.
Арапско царство, иако уједињено у Исламу, није никако било политички јединствено. Побуне, грађански ратови, убиства, све је то било уобичајено. Али они су имали јединствену културу која је брзо ширила свој утицај на западне Европљане. Развили су математику. Бавили су се астрономијом. Научили су хришћане шаху. Трговали су драгоценим и ретким зачинима и свилом, нешто за шта дотле хришћани нису ни знали да постоји. Упознали су хришћане са новим уметностима, плесом, обрадом метала, приповедањем, све што је касније постало уобичајени део културе хришћанских држава, као и начин облачења, накит и књижевност.
Први крсташки рат је најбоље документован од свих осталих. Сваки двор у Европи је имао својег хроничара, који је приповедао приче о освајањима и авантурама, наглашавајући улогу и значај својих господара и њихових предака који су учествовали у крсташким походима.
Након почетног проповедања Светог крсташког рата 1095. године, прави покрети трупа су почели тек годину после. 1095. године вођен је незванични крсташки рат подстакнут од стране радикалног монаха названог Петар Пустињак. Он је проповедао о крсташком рату сиромашнима и сељацима, углавном фанатичним верницима, и тако сакупио малу армију ходочасника која се упутила у Свету Земљу као претходница главнини крсташких снага.
Петар Пустињак је поштован као светац од стране својих следбеника, а историчари извештавају о његовим мистичним проповедима, које су код слушалаца изазивале религиозну помаму.
Беспотребно је рећи да је Петров поход био осуђен на пропаст. Они су били тотално неорганизовани, у току пута су крали храну и пљачкали области кроз које су пролазили. Најгоре од свега су били прогони Јевреја, чак и пре него што су напустили Европу.
Јеврејски народ је живео у релативном миру међу хришћанском популацијом. Иако нису били прихваћени у друштву у којем су живели, Јевреји су били толерисани и пословало се са њима на сасвим цивилизован начин.
Јевреји су имали сопствену заједницу и иако нису на њих гледали са одобравањем све до Петровог крсташког похода нико их није нападао. Петровој армији су недостајала финансијска средства. Сугерисано је да ако крсташи могу да убијају непријатеља Бога у иностранству, шта их спречава да их уништавају код куће. Напоменимо само да Црква није давала опрост за ово. Локални бискупи су проповедали против овога, а неки су и сами били жртве напада због својег става. Бискуп Спијере је спасио многе животе, али у Вормсу бискуп је одведен из свог дома, а Јевреје које је сакрио су масакрирали. Иста ствар се догодила и у граду Мајнцу. Бискупи нису могли да зауставе Петрову армију. Они су наставили своје дивљање кроз целу Европу на путу до Цариграда.
Византијски цар Алексије Комнин није знао шта ће с њима. Није желео да остану у граду да не би изазивали даље немире и проблеме, па је зато уредио да их бродовима пребаце преко Босфорског мореуза у Анадолију. Пет дана након што су стигли, у јулу 1096. године, они су пребачени у Турску. Многи нису никада видели славни град Цариград на велико Алексијево олакшање.
Када су се једном докопали Анадолије, Петрови следбеници су осетили да је време да започну са озбиљним крсташким ратом мучећи, пљачкајући и масакрирајући без извињења све по реду. Међутим, као што се касније показало, многе од њихових жртава су били византијски хришћани који су живели у и око Никеје.
За своје седиште су узели утврђење названо Ксеригордон. Арслан I, владар Селџучких Турака, схватио је каква су опасност за његову земљу ова армија одрпанаца какви су ходочасници били, и не желећи да наставе да се шире по његовој територији, подигао је опсаду над утврђењем која је трајала 8 дана. Мислио је да показавши своју снагу може одвратити друге крсташе да походе његову земљу. Одсекао је утврђење од извора воде и људи су се предали. Након низа понуда и против-понуда, Арслан је из заседе напао ходочаснике док су напуштали утврђење и све их побио.
Права крсташка армија је стигла у Цариград у фебруару/марту 1097. године. Прва је стигла војска Ига од Вермандоа. Алексије, упознавши се већ са Петровом војском и знајући какву штету права војска може да начини, тражио је некакву гаранцију и знак верности ових господара који су му дошли у посету. Смислио је да их позове на заклетву верности – омаж и у то име позвао Ига да вечера и попије вино са њим и пошаље га пре него стигну остали крсташи. Иг је био срећан да испуни цареве жеље. И тако је Алексије отпратио Ига и његову армију у Анадолију да тамо сачекају остатак крсташке војске.
Годфри и његов брат Болдвин су стигли следећи. Годфри није имао намере да полаже било какве заклетве византијском цару, а знао је да само треба да сачека док дође Боемонд са својим трупама. Алексије није желео тако нешто и одлучио је да изгладњивањем отера посетиоце. Годфри је одговорио селективним пљачкама и Алексије је морао да ослободи путеве снабдевања. Са Боемондом који се убрзано приближавао, Алексије је морао да покуша опет исту тактику. Овог пута, Годфри је напао сам Цариград. Алексије је послао своју војску и до ускршње Недеље све је било готово, Годфри је положио заклетву, а Алексије га је бродовима испратио до Анадолије где је већ чекао Иг.
Три дана након тога у априлу, Боемонд је коначно стигао пред Цариград. Боемонд је тек пристигао са Сицилије где је његов ујак поразио Арапе, који су тамо владали. Локални Арапи су се асимиловали са хришћанима и настао је период мира у којем се стопила арапска наука, византијско занатство и нормански разум у једну културу.
Боемонд је оставио известан утисак на житеље византијске престонице, што нам сведочи и опис Алексијеве кћерке:
„Описаћу у детаље варваринов изглед и карактеристике. Он је тако крупног стаса да надвисује скоро све за главу. Био је витког струка и бокова, са широким раменима и грудима, јаких руку; уопштено гледано није био ни мршаве али ни крупне грађе, већ савршено пропорционалан. Постојао је известан шарм који га је пратио, али је био пригушен утиском који је његова појава у целости изазивала; у његовом целокупном ставу је било извесног дивљаштва, на шта је, претпостављам, утицао његов огроман стас и очи; чак је и његов смех звучао као претња осталима.“
Боемонд је положио заклетву, иако су и цар и он знали да је то само реда ради, и крајем априла отишао преко Босфора. Његов рођак Танкред, који је остао са главнином снага, провукао се кроз град никада не дајући заклетву византијском цару.
Преко читаве Турске почеле су да марширају армије. Први циљ је била Никеја, где је Петрова армија неславно завршила поход. Арслан је био на истоку оставивши жену и децу у граду са слабом одбраном. Арслан је мислио да након инцидента са Петром нико више неће смети да се усуди да прође кроз његову земљу. Годфри је пристигао ојачан Боемондовим трупама. Рејмон је стигао ускоро, праћен Робертом Нормандијским. Арсланова војска никако није могла да стигне на време да одбрани град. Међутим, ни крсташи нису имали шансе да га заузму. Цар Алексије је преговарао са Турцима о предаји града а да није о томе обавестио крсташе. Они су се осећали преваренима и ускраћенима за победу. Цар је крсташким војсковођама дао део плена, затим је захтевао да му омаж дају и нижи племићи, као и они који до сада нису положили заклетву. Акценат је био на Боемондовом нећаку Танкреду који је раније вешто избегао да се закуне цару.
Оно што је запрепастило крсташе је био царев однос ка заробљеницима. Крсташи су се надали „дебелом“ откупу за Арсланову породицу. Алексије их је елегантно ослободио без икаквог откупа. Крсташима је ово био још један доказ неверности, што је само допунило ионако постојећу несимпатију ка византијском цару.
Из Никеје, наставили су ка Антиохији. Одлучено је да се снаге поделе. Једну армију је требало да воде Нормани са трупама грофова од Фландрије, Блоа и Византије. Друга армија би се састојала од трупа Јужне Француске, Лорене и грофова Вермандоа. Боемонд је изабран за војсковођу прве, а Рејмон од Тулуза друге армије.
Крсташи су наставили свој марш кроз Антиохију у јануару 1099. године, дуж обале идући ка Јерусалиму. Градови на које су успут наилазили су били напуштени и капија широм отворених освајачима. Склопљен је споразум са емиром Триполија, који је омогућавао крсташима да прођу преко његове земље без инцидената. Чак им је обезбедио и пратњу.
Приближавајући се територијама Фатимида, нису наилазили ни на какав отпор, али их је морио страх од недостатка намирница како су дубље залазили у непознате области. Локално становништво је било толико заплашено од крсташких трупа да су им нудили храну и слободан пролаз само да би им што пре видели леђа.
Прошли су кроз Хаифу до Цезареје. На овој тачки својег путешествја су открили позив који је муслиманима упутио гувернер Акре да се супроставе крсташкој војсци.
Марш се наставио ка Арсуфу, ка унутрашњости земље. Арапски град Памле, је напуштен непосредно пред пролазак крсташа. Прошли су кроз Емаус, без инцидената, све док нису, 7. дана јуна 1099. године, стигли пред зидине Јерусалима.
Град је био у рукама фатимидског гувернера Ифтикара ад Даула. Градска одбрана је била добра. На вест о приспећу крсташке војске, отровао је све изворе воде изван градских зидина. Истерао је све хришћане из града.
Крсташке снаге нису ни приближно биле довољне да нападну целокупну дужину зидина града. Заузели су положај који им је омогућава највећу близину градским зидовима и започели опсаду. Али Ифтикар је имао обилне залихе хране и воде.
17. јуна стигле су залихе крсташима у луци у Јафи. Украли су дрвну грађу која им је била потребна за опсадне машине из шума близу Самарије, најближе у том моменту. Врућине су биле неиздрживе. У јулу, прочуло се да је армија на путу ка Јерусалиму. Неким посвећеним крсташима јавиле су се визије, на основу којих је веома поштовани бискуп Адемар (Adhemar of Le Puy), дао упутства да током девет дана босонога процесија обилази градске зидине у којем ће времену јерусалимска тврђава пасти. Процесија је носила реликвију Светог Копља.
Све то заједно са опсадним машинама, које су у међувремену направљене као да је окуражило крсташе. 13. на 14. јули започео је главни напад. Годфри од Бујона је освојио северни зид, и заједно са братом Јустасом командовао трупама одатле. Арапи видевши да им је одбрана пробијена, побегли су у унутрашњост града. Предали су се Танкреду. Ифтикар је до поднева схватио да је град изгубљен. Избегао је у Давидову кулу. Ифтикар се тамо предао Рејмону, и овај му је омогућио безбедан пролаз из града. Ифтикарова група су били једини Муслимани који су се живи извукли из града. Ниједан Јеврејин није поштеђен такође. Крсташи су у својем бесу поклали све. Муслимане у њиховим џамијама, Јевреје у синагогама, сви су побијени без обзира.
Када више нико није преостао до самих крсташа, продужили су ка Цркви Христовог гроба да се захвале за победу.
Био је 17. јули и окупили су се да изаберу вођу. Пре него што су вести стигле до њега, папа Урбан је испустио душу 29. јула у Риму.
Избор за владара Јерусалима се свео на две личности, Годфрија и Рејмонда. Рејмонд је одбио, а Годфри прихватио, узевши титулу Advocatus Sancti Sepulchri (у слободном преводу Заступник Светог Гроба). Годфри је владао годину дана, све до своје смрти у јулу 1100. године. Његов брат Болдвин, у Одеси, узео је за себе положај и титулу Краља. За њим је следила линија наследних краљева. Болдвин је био ожењен јерменском принцезом Ардом, али није имао деце. Умро је 1118. године. Његов нећак Болдвин (Ле Бург) је био ожењен Морфијом, још једном јерменском принцезом, и постао је Болдвин II, Краљ Јерусалима.
Болдвин II је имао три кћери, не оставивши за собом мушког порода који би наследио јерусалимски трон. Занимљиво је поменути да је у то време, у одсуству мушког наследника, посед и титула прелазила на најстарију кћерку, или у одсуству деце, супругу. Када би се наследница удала или удовица преудала, све земље и титуле би прешле на мужа. Жене су такође проглашаване регентима наследника, у случају да смрт мужа наступи пре него наследник трона постане пунолетан.
Болдвинова најстарија кћер Мелисанда је била неудата. Одлучено је да би Гроф Фалк од Анжуа (Fulk of Anjou), даљи рођак Болдвина II, био добар избор за мужа. Фалк је имао скоро 40 година и био је удовац, а такође и вешт војсковођа. Његов син Џофри Плантагенет (Geoffrey Plantagenet) је непосредно пре тога оженио Матилду, наследницу норманског трона Енглеске. Одвијали су се дуги преговори и, након што је јасно истакнуто да би Фалк наследио јерусалимску круну, оженио је Мелисанду.
Фалк је постао краљ 1131. године, по Болдвиновој смрти. Краљевство је било у константној опасности од Сарацена и других Болдвинових кћери, које су покушавале да поправе своје позиције. Умро је 1142. године у несрећи у току лова. Имао је два сина са Мелисандом, Болдвина III и Емерија (Amaury).
Болдвин III је био први краљ рођен у Светој Земљи и имао је 13 година када је крунисан, на Божић 1142. године. Болдвин III је био краљ који је разумео свој народ и област у којој је одрастао. Владао је праведно и стекао је ауторитет над својим поданицима. Зна се много о његовој владавини, јер је остало мноштво записа. Умро је 1163. године не оставивши наследника. Престо је прешао на његовог брата Емерија. Иако је био добар краљ, имао је потешкоћа у опхођењу са људима, нешто са чиме његов брат никада није имао проблема.
Емери је био убеђен да Египат мора потпасти под власт крсташког краљевства. Његов непријатељ у овом походу је био Нур-ед-Дин. Емери није никада успео да покори Египат. Умро је 1174. године, исте када и Нур-ед-Дин. Оставио је тринаестогодишњег сина, Болдвина IV, да влада краљевством. Дечак не само да је требао да се супростави Нур-ед-Диновом наследнику Саладину, већ и да се избори са тешком болешћу која га је морила. Боловао је од лепре.
Млади краљ је био владалац велике храбрости и одлучности. Био је вољен и поштован од стране својих поданика. Болест му је отежавала владавину и приморала га да власт делегира регенту. Као избор за наследнике имао је Ги де Лузињана (Guy de Lusignan), Хамфрија IV (Humphrey) од Торона или нећака Болдвина, још увек дете. Ги де Лузињан, муж његове сестре Сибиле (Sibylla), сујетни млади Француз, који није имао искуства у бојевању ни вођењу администрације, или било чему другом поред осталог, није био никако добра прилика за следећег краља Јерусалима. Хамфри, муж Болдвинове полусестре Изабеле (Isabella), био је презрен од стране ратоборних барона са двора као феминизирани „књишки мољац“ и без наде да постане будући краљ. Сибилин син из првог брака, Болдвин, је био исувише млад да би владао. Болдвин IV је напослетку предао регентство своме зету Лузињану. Након што се оглушио о један од краљевих захтева, Ги је смењен са дужности по савету краљевих вазала. Болдвин је одабрао Рејмонда III (Raymond) од Триполија за свог новог регента. Рејмонд је био краљев рођак и био је регент током краљевог малолетства.
У жељи да побољша положај код латинских држава које су подржавале Ги де Лузињана, Болдвин је послао Великог темпларског мајстора Арнолда де Торогу (Arnold de Torroge), Великог мајстора хоспиталаца Рожера да ла Мулина (Roger de les Moulins) и јерусалимског патријарха Хераклија (Heraclius) у Европу. Цар Фредерик Немачки, Луј Француски и Хенри Енглески су примили краљеве поклисаре са достојном пажњом и изразили слагање са идејом новог крсташког рата. Њихове симпатије су биле добродошле, али јерусалимској краљевини су биле потребне трупе, на крају је постало очигледно да европска владарска тројка неће послати помоћ ни у каквом облику.
Болдвин је осигурао престо свом нећаку, а ако би дечак умро пре него напуни десету годину, наследника престола би одредиле четири хришћанске силе: папа, Свети Римски цар, француски краљ и краљ Енглеске. До њихове одлуке, Рејмонд од Триполија би наставио да у својству регента влада краљевином. Сви лордови краљевине су се заклели да ће поштовати ову одлуку.
Велики мајстор темплара Арнолд де Торога је умро по повратку из Европе. Нови мајстор је изабран: избор је, по обичају, био тајни, али је изгледа одлучен тек након жестоке дебате у Реду. По Јерусалиму се причало да је Жилбер Ера (Gilbert Erail), заповедник града, ризничар Реда и пријатељ дотадашњег мајстора, постати нови Велики мајстор; али темпларски електори су изабрали Жерара де Ридфора (Gerard de Ridfort). Жерар се брзо уздигао до позиције Сеншала, чије су дужности биле у домену управљања некретнинама, провијантом и залихама Реда. Он се нашао у позицији да опонира регенту краљевине. Жерар је такође био међу лордовима који су се заклели краљу да ће испоштовати његову последњу вољу.
У марту 1185. године краљ Болдвин IV је коначно подлегао страшној болести, која је опустошила његово тело. Јерусалимски лордови су предали круну његовом нећаку Болдвину V, седмогодишњем детету, који ће постати познат као Бодунет (Baudouinet) међу својим поданицима и латинским хроникама. Бодунет је био болешљиво дете и Рејмонд, гроф Триполија, је одбио да наступа као дететов старатељ из страха да не буде оптужен како је пожуривао дечакову смрт. Дечаков очух, Ги де Лузињан, је посебно био искључен из регентства. Регентство је остало на Рејмонду, а старатељство над дечаком-краљем је додељено његовом деди Џослину III (Joscelin) Сенешалу краљевине Јерусалим.
Поред дечака-краља, краљевину је морила и епидемија глади, никаква помоћ се није очекивала из Европе, а византијски цар Андроник Комнин је склопио примирје са Саладином гарантујући да никакву помоћ неће пружити Францима. Франачка Сирија се више није могла ослонити на помоћ Грка, који су били презаузети унутрашњим борбама, ратовима против Нормана и нарастајућој опасности од Венеције. Рејмонд од Триполија као регент младог краља брзо се окренуо преговорима са Саладином. Није се надао прихватању преговора – али десило се управо супротно, јер Саладин је и сам био болестан и мислио је да умире. Краљевство Јерусалим као да је добило времена за предах и шансу за помоћ хришћанских држава са запада.
Примирје између Саладина и краљевине Јерусалим је допуштало обнову трговине, појачавање одбране пограничних утврђења и даривало је крсташким државама нешто што су највише требали – време. Саладин је већ увелико зашао у педесету годину живота и чинило се да је на прагу смрти. Латинске државе су се могле надати да ће без Саладина на челу јединственог муслиманског фронта лакше савладати расцепкане муслиманске државице. Имали су, чинило им се, четири године да Бодунет нарасте у вођу или времена да четири хришћанске силе изаберу одговарајућег краља уколико дечак не доживи десету годину.
Дечак није дуго владао. Умро је већ наредне године, августа 1186. у Акри, утврђеном граду његовог старатеља Џослина де Куртнеја. Рејмонд од Триполија и Џослин су били поред дечака када је издахнуо. Последња воља Болдвина IV је имала да се испуни, највећи лордови краљевства су се заклели да ће спровести краљеву последњу вољу, остало је само да заклетву и испуне.
Џослин је предложио Рејмонду да отпутује у Тиберијас, његов феуд стечен браком, и окупи све бароне краљевства да би се избегло мешање јерусалимског патријрха. Џослин би однео дечаково тело у Јерусалим ради сахране у Цркви Светог Гроба. Рејмонд је послушао овај наизглед разуман савет. Недуго по Рејмондовом одласку, Џослин је покренуо план који ће угрозити стабилност краљевине, коју је покојни краљ желео својом последњом вољом и коју је Рејмонд одржавао од смрти лепрозног краља.
Џослин је послао поруку Сибили и њеном мужу Гију де Лузињану. Ово је имало смисла пошто је она била мајка покојног дечака, али Џослин је имао скривене мотиве. Сибила и Ги су пожурили у Јерусалим да приграбе власт док је Рејмонд био на путу. Џослин је знао да овај преврат неће успети без неке кључне подршке и зато је послао свог поверљиве људе симпатизерима Сибиле и Гија, патријарху Хераклију, констаблу Амалрику де Лузињану, Рејнолду де Шатијону, и наравно Жерару де Ридфору, Великом мајстору темплара.
Сви они су положили заклетву да ће спровести последњу вољу Болдвина IV, изузев Рејнолда де Шатијона, али свако од њих је имао сопствене интересе због којих је подржавао принцезу Сибилу и Гија де Лузињана. Сенешал Џослин де Кортнеј је био Сибилин ујак по мајци и ривал Рејмонду. Патријарх Хераклије је био љубавник Агнес де Кортнеј, Болдвинове и Сибилине мајке, и осигурао је свој положај само захваљујући краљичиној милости. Његов леп изглед је очигледно био једини квалитет који га је препоручивао за место патријарха. Констабл Амалрик де Лузињан је био Гијев брат; и он је био посетилац ложнице Агнес де Кортнеј, а и дуговао је своју позицију Сибили. Рејнолд де Шатијон је подржавао Сибилу и Гија углавном због њихове слабости да му се супроставе, а поред осталог противио се Рејмонду због примирја са Сараценима, јер се то наводно косило са његовим религиозним ставовима. У стварности Рејнолд би искористио било какав разлог или изговор да би нападао било кога и било шта што би му се испречило на путу. Жерар де Ридфор је подржавао Сибилу и Гија јер су се супроставили Рејмонду, а он је имао моћ да повреди човека који би га преварио.
Сенешал Џослин је осигурао приобалне градове. Патријарх је суверено владао у Цркви. Констабл Амалрик је својим трупама заједно са темпларима обезбедио контролу над градом. Рејналд де Шатијон је окупио војску и пожурио ка Јерусалиму. Принцеза Сибила и Ги де Лузињан су држали са својим помагачима луке, контролисали су Јерусалим и клер краљевства.
Када је Рејмонд сазнао за преврат одјахао је до најближег града и у својству регента краљевине окупио Високи краљевски двор. Сви важнији барони краљевине, са изузећем Рејналда де Шатијона, су се одазвали позиву и једногласно осудили преврат. Док је трајало заседање двора, стигла је позивница Сибиле да присутсвују њеном крунисању. Одговорили су је пославши јој гласника у Јерусалим да је подсети на заклетву дату преминулом краљу и да забрани патријарху да је крунише.
Завереници нису много држали до мишљења барона и забравили су капије Јерусалима. Постојао је, ипак, један човек који је још увек одбијао да подржи Сибилу, а то је био Рожер де ла Мулине, Велики мајстор хоспиталаца. Његов положај није био само политички; свој став је базирао на чињеници да су сви они положили заклетву, која је сада била прекршена. Он није имао намеру да прекрши своју, нити је желео да има било шта са онима који су то учинили.
Игноришући његово противљење, планови за крунисање су напредовали, али настао је проблем. Краљевске регалије су држане у ковчегу са три браве. Три кључа су поверена на чување патријарху и великим мајсторима темплара и хоспиталаца. Мајстор хоспиталаца није хтео да преда свој да не би погазио обећање или помогао другима у томе. Нити је дозвољавао хоспиталцима да учествују или чак присуствују ономе што је он сматрао нелегалним чином. Мучен бесом Ридфора и патријарха, бацио је свој кључ кроз прозор. Лако је пронађен у дворишту и ковчег је отворен.
Патријарх се сложио да крунише само принцезу Сибилу. Друга круна је постављена са стране и Краљица је требало да крунише онога ко ће уз њу владати краљевином. Узела је круну и позвала свог господара, Гија де Лузињана, говорећи „Мој Господару, дођи, прими ову круну, јер ја не знам бољег човека коме бих му је понудила“. Он је клекао пред њу и примио круну из њених руку на своју главу.
Иако је Ги де Лузињан био крунисан, а његови завереници држали град под контролом, и даље им је било потребно признавање читавог племства. Барони окупљени око Рејмонда нису били вољни да им дају свој пристанак, посебно због начина на који је круна стечена и последње воље покојног краља. Рејмонд и барони су сковали сопствени план. Међу њима је била принцеза Изабела и њен муж Хамфри од Торона. Хамфри није био баш подесан избор за краља, али је био бољи од Гија, а био је и на њиховој страни. Барони би сами крунисали Хамфрија и кренули ка Јерусалиму. Рејмонд, као регент, је тврдио како ће одржати примирје са Саладином. Узурпатори се нису могли надати одупирању њиховој комбинованој сили. Сви барони, осим једног, су подржали план. Хамфри није имао жеље да икада буде краљ, и био је невољан да узме било какво учешће у грађанском рату. Ноћи када су барони сковали план, Хамфри се искрао у Јерусалим и потчинио се Сибили.
Када је Хамфри напустио скуп, циљ је изгубљен и план је пропао. Барони више нису имали законско прибежиште. Имали су да бирају између потчињавања Гију де Лузињану и прогонства из краљевине. Рејмонд од Триполија се повукао, згађен, на сопствени посед. Већина барона се потчинила новом краљу, док су остали одабрали прогонство.
Прозван од стране Гија и Сибиле да оправда трошкове који су настали током његовог регентства, Рејмонд је раскинуо све везе са краљевином Јерусалим и посветио се Грофовији Триполи и свом феуду Галилеји. Започео је преговоре са Саладином не оптерећујући се више пословима Јерусалима и у потпуности се окренуо сопственим интересима. Схватио је да је мир са Сараценима једини начин да латинско краљевство преживи.
Краљевина Јерусалим се опорављала од замало избегнутог грађанског рата, али у исто време је постојала нада да је поштеђена од напада Арапа барем још две године колико је било утаначено примирје са Саладином. Саладин се такође опоравио од болести, али он је био човек од речи и намеравао је да поштује закључени договор. Завладало је опште олакшање у краљевини.
Рејнолд де Шатијон није могао да се суздржи и убрзо је наставио да напада муслиманске караване кршећи на тај начин примирје са Саладином. Пут каравана је водио границом између Египта ка Дамаску. Велики караван је пролазио поред Рејнолдове земље са врло малом војничком пратњом. То је једноставно било јаче од њега, искушење је било неодољиво. Напао је караван, побио војнике из пратње и заробио више плена него икада до тада. Саладин је био изван себе од беса и захтевао је од Гија де Лузињана да му се врати отето. Ги је затражио од Рејнолда да испоштује Саладинов захтев, али овај није могао да се одвоји од плена. Један од разлога због којег је Рејнолд и подржао Гија је била његова слабост да му се супростави. Примирје је било нарушено и Саладин је мобилисао своје снаге и започео припреме да у потпуности уништи краљевство Јерусалим.
Година је 1187., Саладину је преко главе нарушених примирја, напада на караване и злостављања сународника. Саладинова армија је започела марш ка Јерусалиму. Муслиманска и хришћанска војска су се среле код Хатина (Hattin) 4. дана јула 1187. године. Ги је био лоше саветован и слабо припремљен. Хришћани су били далеко надбројани, али су ипак напали, и након дуге и крваве битке изгубили, а краљ им је заробљен.
Рејмонд од Триполија није крио свој договор са Саладином. Када се за то сазнало у Јерусалиму, краљ Ги је окупио своју војску и припремио се да потчини Рејмонда силом. Казнена експедиција, наравно, није била Гијева идеја – он заправо никада није ни имао неких замисли, а Жерар де Ридфор је играо на карту његове глупости. Де Ридфорова мржња према Рејмонду је била необуздана, он је био тај који је саветовао Гија да предузме овакав необичан акт исказивања ауторитета. Ситуација је била врло неповољна за хришћанско краљевство, уместо да се заједничким снагама супроставе инвазији Арапа, хришћани су се спремали да ратују међусобно. У том тренутку на сцену ступа Балиан од Ибелина (Balian of Ibelin). Балиан је био члан једне од најистакнутијих племићиких породица у јерусалимском краљевству, био је ожењен Маријом Комнин (Maria Comnena), мајком принцезе Изебеле. Балианов разумни савет је био очајнички потребан, и Ги де Лузињан, зачудо, га је послушао. Балиан је убедио Гија да преиспита своју одлуку по питању инцидента са Рејмондом и да се окрене помирењу и уједињењу снага пред наступајућом инвазијом. Ги је пристао да пошаље посланство које ће преговарати са Рејмондом. Посланство би сачињавали Балиан, надбискуп Тира, Рожер де ла Мулине велики мајстор хоспиталаца и Жерар де Ридфор велики мајстор темплара. Договор је био и да темплар и Рејмонд оставе по страни своје непријатељство.
Један несрећни догађај, практично инцидент, је помирио Рејмонда и Гија и ујединио хришћане. Наиме, некако у време када се краљевско посланство запутило из Јерусалима ка Триполију, Саладин је у складу са договореним примирјем затражио пролаз за око 7.000 својих коњаника, који су у циљу извиђања Галилеје требали да пређу преко Рејмондовог феуда. Рејмонд је обавестио становништво и послао гласника посланству да се привремено склоне у неки од утврђених градова. Темплар је нажалост остао тврдоглав и није се држао упутстава, већ је сазвао све темпларе из околине да би се супроставили арапским коњаницима. Маршал темплара Џејмс де Мали (James de Mailly) и око 90 темпларских витезова се одазвало Де Ридфоровом позиву, у току следећег дана им се придужило још једно 40 секуларних витезова, и тако је хришћанска војска од око 130 витезова одлучила да се супростави арапској коњици од 7.000.
На бојном пољу је остало само три хришћанска витеза, међу њима и Жерар де Ридфор. Преко стотину хришћанских витезова међу којима је био и Рожер де ла Мулине изгубило је животе у једном бесмисленом сукобу и тиме довело у питање једну већу битку, коју је хришћанство такође изгубило.
Рејмонд од Триполија је био толико ганут исходом битке, јер је сматрао себе кривцем с обзиром да је дозволио арапским коњаницима да пређу преко његове земље, да је одлучио да одјаше лично до Јерусалима и положи заклетву краљу Гију. Ги се чак извинио Рејмонду на свом понашању. Краљевство Јерусалим је још једном било уједињено.
Саладин је прикупљао војску из свих делова арапског царства, које је сезало од Египта на западу, преко Јемена на југо-истоку, Ирака на северо-западу и Турске на северо-истоку. Трупе из сваког краја земље су журиле да се придруже светом рату, џихаду, да поврате краљевину Јерусалим. Према проценама данашњих историчара, Саладинове снаге су бројале између 30.000 и 45.000 војника, од чега је 12.000 била коњица.
Ги је као зборно место одредио Акру. Позив за окупљање на војну је послат и у остала хришћанска краљевства и доминионе. Темплари и хоспиталци су се одазвали до последњег човека, а темплари су, чак, донирали новац неопходан за рат, који су иначе добили од енглеског краља Хенрија II (Henry II) као надокнаду за убиство Томаса Бекета (Thomas Becket). И Рејмонд од Триполија је довео своје снаге. До краја Јуна хришћанска војска је бројала 1,200 потпуно опремељених витезова, око 4,000 лако наоружаних војника и од 15,000 до 20,000 пешадинаца, као и известан број наоружаних ходочасника који су пратили војску. Иако се подаци разликују од извора до извора, претпоставља се да су муслиманске снаге биле бројније у односу 2:1, али су хришћани били у предности по квалитету бораца. Ситуација је била толико очајна да је јерусалимски патријарх Хераклије позван да са Светим крстом једном од највећих хришћанских реликвија, заправо комадом крста на којем је наводно Христ био разапет, подржи хришћанску војску. Хераклије је са жалошћу констатовао како је превише болестан да би пратио војску, али је послао бискупа Акре као представника цркве.
Саладинова војска је ускоро умарширала у хришћанско краљевство и Ги је затражио савет од својих барона. Рејмонд од Триполија је био за држање постојећих позиција, јер је сматрао да ће се услед ужасних врућина муслиманска војска изморити на маршу ка Акри и да ће то донети предност браниоцима. Жерар де Ридфор и Рејнолд де Шатијон су га оптужили за кукавичлук, или у савременим терминима дефетизам, и предложили краљу да се крене у сусрет арапској војсци, што је овај и послушао све у страху да не испадне неодлучан и кукавица. Краљ је наредио покрет ка Сефорији.
Сефорија је била одлично место за подизање бивака, јер је обиловала водом и травом за коње. Хришћански положај није био савршен, али је обећавао. Међутим, и поред пожртвованог залагања и убеђивања од стране Рејмонда, хришћанска војска се покренула са сигурног положаја да би помогли граду Тиберијасу под опсадом муслиманских снага, који је иначе био престони град Рејмондовог феуда и у којем се у том тренутку налазила Рејмондова породица. Главни заговорник покрета је био велики мајстор темплара, који се у току ноћи ушуњао у краљев шатор и наговорио га да промени одлуку.
У јутро 3. дана јула 1187. године, хришћанска војска се покренула из сигурности положаја Сефорије. Армија је подељена на три дела, Рејмонд је био на челу, Ги де Лузињан у центру, а Балин од Ибелина, који се услед приватних послова извукао из краљевског посланства у Триполи и избегао судбину погинулих темпларских витезова, је са темпларима командовао позадином. Забележено је да је марш био дуг, напоран услед неизмерне топлоте и отежан силном прашином и лошим тереном. Воде је или било мало или је није било уопште. Све то је додатно успоравало ионако тежак марш. Арапски коњаници су додатно успоравали напредовање хришћанске војске нападајући бокове и позадину војске у герилском стилу. Хришћанска коњица би се таман спремила за јуриш, када би арапски коњаници нестали да би се појавили касније када опасност прође на неком другом месту и поново узнемиравали конвој. До поднева војска је избила на плато Хатин и краљ је извештен да се не може даље. Локални барони су молили краља да наставе са маршом, али је он услед умора својих људи морао да стане, кажу да је Рејмонд узвикнуо када је то чуо: „ Авај, господе Боже, битка је готова! Издајом смо одведени у смрт!“ Војска је подигла логор у близини извора воде, али он је био пресушио.
Ноћ није донела никакво олакшање. Саладинове трупе су опколиле хришћане, дим њихови ватри је допирао до хришћанског бивака, сваки хришћански војник који би одлутао тражећи воду био би убијен. Војска краљевине Јерусалим је провела ноћ без воде, у усковтланим облацима дима и жеравице, слушајући како се арапска војска припрема за битку.
У јутро 4. дана јула, хришћанска војска се покренула у нади да ће у близини Хатина наћи неки извор воде.
Саладин није имао намеруд да дозволи хришћанима да се домогну воде. Арапи су започели свој напад. Хришћанска пешадија је масакрирана у очајничком покушају да се пробију до извора воде, коњица је узалуд покушавала да бесомучним јуришима пробије муслимански обруч и спасе своју пешадију. У једном од посебно бесних јуриша хришћанска коњица је завршила изван бојишта, наиме, муслимански заповедник је једноставно размакнуо редове своје војске и пропустио захуктале витезове који се услед тежине оклопа и инерције свог залета нису могли зауставити. На челу тих исцрпљених витезова налазио се Рејмонд од Триполија, они су били и једини који су преживели битку, покушали су да се врате на бојиште, али умор је био толики да нису претстављали већу опасност за муслиманске трупе.
Хришћански витезови су се борили пешке, јер су им коњи падали од исцрпљености или муслиманских копаља и стрела. Витезови који од преморености више нису могли да стоје на сопственим ногама, бранили су се седећи.
Хришћанска војска је збрисана са „лица Земље“, мањи број витезова је успео да се пробије у слободу борећи се, већина је или била побијена или заробљена. Рејнолду де Шатијону је одсечена глава од стране самог Саладина, краљ и остали великаши су чекали откуп, а сви они који нису имали злата за откуп продати су у робље. Хоспиталци и темплари нису поштеђени, сви су погубљени осим великог мајстора (иначе, Де Ридфор је ослобођен приликом опсаде Аскалона, трговао је своје заточеништво за слободу наредивши гарнизону темплара да се преда и тако је још један хришћански град пао у руке Арапа), Саладин није желео да ризикује.
Бискуп од Акре је погинуо, а хришћанска света реликвија је пала у руке Арапа. Хришћански краљ, велики мајстор темплара, Рејнолд де Шатијон и још мноштво барона и витезова је заробљено. Ибн Ал-Атир, муслимански хроничар, је забележио: „Број мртвих и заробљених је био толико велики да они који су видели кланицу нису могли да верују да је неко могао остати жив, а они који су видели заробљене нису могли веровати да је неко погинуо уопште. Од времена њиховог првог упада у Палестину до данас Франци нису никада доживели тежи пораз.“
Три дана касније, 8. јула 1187. године, Саладинова армије се нашла испред зидина Акре. Док су се Арапи спремали да започну напад, из града је дошла делегација која је требало да понуди услове за мир. Након пада Акре, Саладин је могао да подели армију у неколико јединица. Није постојала хришћанска армија од које би страховали. Саладинов брат је повео војску на Египат и на јуриш заузео Јафу. До краја Августа, остало је само неколицина изолованих хришћанских поседа који још нису потпали под муслиманску власт.
20. септембра Саладин и његова војска су се утаборили подно зидина Јерусалима. Балиан од Ибелина је организовао одбрану града, наиме, он се раније извукао из заробљеништва молећи Саладина да му допусти да се врати у Јерусалим да би из града којем се писала тужна судбина извукао своју породицу, Саладин је, будући душеван човек, допустио Балиану да се врати у престони град под условом да тамо проведе само једну ноћ и да не носи никакво оружије са собом. Када је једном стигао у град, званичници градске управе су га сколили да преузме организацију одбране, Балиан је пристао претходно пославши писмо извињења Саладину што је прекршио њихов договор.
Опсада Јерусалима је трајала до 2. октобра 1187. године, када је Балиан понудио услове за предају града Саладину. Зидови Јерусалима су били пробијени и муслимански нападачи су жестоко притисли браниоце. Са шачицом професионалних војника, одбрана града се углавном састојала од трговаца, деце и стараца. Саладин је прихватио понуђене услове предаје тек када је Балиан запретио да ће спалити град до темеља, па самим тим и муслиманска света места у граду.
Хришћански сан о Светој земљи се распао за мање од 3 месеца. Остало је још нешто раштрканих замкова и утврђења под хришћанском управом.
Епилог
Рејмонд од Триполија је успео да преживи тежак пораз хришћанске војске код Хатина, али је умро од упале плућа. Грофовија Триполи је остала нетакнута, али су његове територије у краљевини Јерусалим изгубљене. Породица му је била на сигурном у Триполију. Умро је недуго по паду Јерусалима. Није имао сопственог потомства, деца су била женина.
У јулу 1188. године Ги де Лузињан је пуштен из Саладиновог затичеништва. Ги се заклео: „да никада више не поведе војску против било којег Муслимана и да напусти Свету Земљу“ Ги се убрзо обрео у Триполију. Де Ридфор је окупио преостале темпларе и придружио се краљу.
Новости о паду Јерусалима и дебакла код Хатина су стигле и до Европе где се могао чути позив за нови крсташки поход да се поврати Света Земља од неверника. Подршка краљевини Јерусалим је пристизала, али је њен краљ био одсечен од јединог преосталог хришћанског града Тира, који му никако није отварао капије. Конрад од Монферата је добро сачувао град.
Ги де Лузињан је имао мало избора оставши без краљевства и у немоћи да преузме једини слободни град, на савет Де Ридфора, је окупио војску да заузме Акру. Ги је био од оних људи који не би никада допустили да му нешто као положена заклетва стане на пут плановима.
Гијев напад на Акру је био шок за све. Ово је био једини пут у два века дугој историји крсташких похода да је војска нападача била два пута мања од војске браниоца. Узимајући у обзир ко је водио хришћанску војску, као и њихов број, Саладин је игнорисао овај напад. Хришћани нису имали опсадне справе и били су малобројни да би претстављали већу претњу сигурности града. Оно што је промакло Саладину је чињеница да се Гијева војска дневно увећавала, с обзиром да су нове снаге свакодневно пристизале са запада. До момента када се Саладин одлучио да дејствује, ствари су се отеле контроли – хришћанска војска је постала исувише јака. Саладинова војска је окружила хришћане али није успела да их одвоји од опсаднутог града.
4. октобра 1189. године дошло је до снажног сукоба обеју војски, али ниједна страна није претегла. Хришћани су се, ипак, малкице повукли макар до својих одбрамбених положаја, сви осим једног, Жерара де Ридфора који је одбио да напусти бојиште док хришћани не победе, потпуно сам исукао је мач и изазвао забезекнуте муслимане на бој, када су се повратили од изненађења лако су га савладали и заробили, још једном, али овог пута је било и последње, могуће је да је Жерар помислио да ће Саладин још једном тражити откуп или је једноставно изгубио разум, но како било, изгубио је и главу. Султан Саладин је наредио да се Велики мајстор Темплара погуби.
Представља само нагађање шта би било са краљевином Јерусалим да Жерар де Ридфор није постао Велики мајстор Темплара и да није било његове суревњивости са Рејмондом од Триполија. Оно што је извесно је да са Рејмондом као Регентом краљевина Јерусалим се могла надати барем још две године мира са муслиманима. Када је Де Ридфор прекршио заклетву дату Болдвину IV учино је то да би поред осталог и Рејмонда лишио моћи и омогућио Гију да постане краљ што је у ствари заклетва требала да спречи с обзиром на Гијеву некомпетентност да краљује. Када је Саладин напао Јерусалим, Де Ридфор је саветовао Гију да нападне Триполи и уништи Рејмонда увлачећи краљевство у грађански рат. Док су остали покушавали да се уједине пред надолазећој опасности, Жерар је водио четицу својих темплара у сигурну смрт у сулудом покушају да обрука грофовију Триполи. Жерар је био спреман да учини било шта само да се супростави Рејмонду па макар то значило пропаст краљевине Јерусалим.
Све до времена Ричарда Лављег Срца и Трећег крсташког похода (1189-1192.) није постигнуто чврсто примирје са Саладином и омогућено ходочашће хришћана у Свету Земљу. Међутим, споразум није омогућавао да тамо оснују своју владу и заснују управу. Тек је Фредерик II, краљ Сицилије и вођа Шестог крсташког похода (1228-1229.) у споразуму са султаном Ал-Камилом, омогућио тако нешто за Јерусалим. Султан је имао проблема са својим арапским суседима и сматрао је да ће крсташи бити идеално средство застрашивања за било којег од његових суседа који би се дрзнуо да нападне његове територије у тој области. По овом споразуму, Јерусалим би припао хришћанима са Фредериком као краљем и примирје би трајало десет година. У стварности је трајало пет година, до смрти султана, што је довело до грађанског рата између Арапа. 4. јула 1244. плаћеници из Хаурана су провалили у град поклали и опљачкали све на шта су наишли.
Изузев перода од шест месеци 1300. године, проћи ће скоро 675 година пре него што хришћанска војска поново уђе у град под генералом Аленбијем (Allenby), 1917. године.