У подлистку Вечерњих новости, Београдске приче, 24. автуста је објављен текст чије је писање помогао г. Небојша Дикић. Љубазношћу и професионализмом се посебно истакао новинар и публициста г. Зоран Николић који је уредник Београдских прича и водећи српски журналиста. У наставку овог поста, преносимо текст у интегралној верзији са сајта Вечерњих новости.
Београдске приче: Како је Београд добио грб
Написао: Зоран Николић
Како је настајао грб града Београда: Хералдичари осмислили званичан грб Београда тек 1931. године, да би од 2003. престоница добила обележје какво заслужује
Различити симболи одређују нашу судбину још од средњег века. Зато постоји посебна наука која се бави проучавањем историје истражујући порекло грбова. То је хералдика.
О Београду и његовој прошлости кроз ову дисциплину говорили смо са Небојшом Дикићем, хералдичким уметником Центра за истраживање православног монархизма, кнежевске гране породице Карађорђевић и хералдичким уметником краљевске куће Грузије.
– Први хералдички трагови грба Београда сежу у време деспота Стефана Лазаревића који је град добио на управу 1403. године, а најстарију познату представу налазимо у делу „Фугерско огледало части“ из 1555. године – почиње причу за „Новости“ Небојша Дикић.
– Грб је комбинација грба старе и нове мађарске државе са кулом која представља град Београд. Такав грб, уз мање измене опстао је до пада Београда у турске руке 1521. године, а данас га баштини Општина Стари град као најстарија београдска општина. Током турске окупације хералдичка историја Београда се прекида барем током два века.
Све до 19. века домаћа политичка јавност није примећивала недостатак грбовног обележја наше престонице, мада су постојале јасне индиције које су говориле да је Београд имао грб. Тада отпочиње расправа у јавности која је изнедрила низ идеја о томе како би требало да изгледа будући грб града.
– Тако је Стратимировић предложио на трећој стогодишњици спаљивања моштију Светог Саве да грб града буде лик светитеља на плавом пољу – наставља Дикић. – Но, ни тај ни неки други предлози нису прошли.
Први званични предлог настао је 1914. године. Грб је требало да се састоји од два поља, доње да носи зидине римског утврђења у чијем подножју би била река на којој би пловила римска трирема, у горњем пољу би била кула Небојша средњовековног облика са двоглавим белим орлом без круне на врху куле, од којег би полазили зраци на све стране. Надолазећи светски рат је спречио усвајање или макар расправу о овом грбу.
Стварање државе Срба, Хрвата и Словенаца донело је већи утицај хералдике у новонасталој држави. Један од најважнијих хералдичких подухвата био је стварање грба престонице нове државе. Иако су оживљени Стратимировићеви предлози, велики сликар Урош Предић сматрао је да Свети Сава није заштитник Београда, већ просветитељства, а у новој држави је било много људи других вероисповести, па је тај предлог био непримерен.
– Тек 1931. године озбиљно се приступило изради грба града Београда, а на конкурсу је победио Ђорђе Андрејевић Кун. Председник општине инжењер Милан Недић образовао је посебан одбор, који је првонаграђени предлог дорадио, тако што су додате куле мотриље са стране, а тврђава је подигнута на уздигнути земљани бедем. Решење је усвојено 10. децембра 1931. године и оно и данас постоји као званичан грб града Београда у нешто измењеном облику.
У периоду после Другог светског рата хералдика није била пожељна као реликт капиталистичког и монархистичког друштва, те су и државне и месне ознаке биле сведене на ниво амблема. Упркос томе, грб Београда је у сведеној дизајнерској форми преживео до деведесетих година 20. века. Један од разлога што је београдски грб преживео свеопшту револуционарну чистку је и његов креатор Ђорђе Андрејевић Кун, који је био уважаван од нових власти. Једина „жртва“ била је додавање велике црвене петокраке на врху штита грба из 1931. године.
– Тек од деведесетих година почиње врло мукотрпна и спора хералдичка обнова у Србији – закључује Дикић. – Стари град је постала прва општина која је усвојила прави хералдички грб. Потом су општине Врачар, Савски венац, Вождовац и Звездара следиле пример. До 2006. године су све београдске општине то учиниле.
Током 1991. године састављена је радна група коју су чинили Мира Кун, Бранко Миљуш, Драгомир Ацовић и Томислав Лакушић. Циљ је био да се направе измене у грбу Београда у верзији из 1931. године. Додат је још један ред весала на лађу како би грб одговарао блазону (трирема има три реда весала, а дотадашња верзија је имала два реда). Уклоњене су сенке и црте са једара, померен је темени камен капије, а куле мотриље су јасно издвојене од остатка бедема.
– Тек од јула 2003. године Београд добија грб какав престоница заслужује у три нивоа: мали (само штит), средњи (штит, бедемска кула, девиза и флорални украс) и велики. Велики грб Београда израдио је Драгомир Ацовић из Српског хералдичког друштва „Бели орао“.
ВЕЛИКИ ГРБ
ВЕЛИКИ грб Београда је сребрни двоглави орао у полету, а на грудима му почива основни грб Београда. Орао у канџама држи мач и грану ловора. Испод орла су златне храстове гране преко чије укрснице је постављен први познати грб града. Преко храстових грана налазе се и четири одликовања чијих је Београд носилац. То су Орден Крста витеза Легије части, Орден Карађорђеве звезде са мачевима, Орден народног хероја и Чехословачки ратни крст.
ХЕРАЛДИЧАР
НАШ саговорник је своја знања стицао широм света, и каже да у Србији не постоји званична институција која проглашава неког хералдичарем.
– Постоји обимна литература, као и одређен број познавалаца ове области – каже Дикић. – Постоји неколико друштава, од којих су нека озбиљна хералдичка удружења, као што су „Бели орао“ и Центар за истраживање православног монархизма. Важна су и друштва која окупљају ентузијасте, попут Друштва српских грбоносаца „Милош Обилић“.