Када се каже хералдика, свима обично пада на памет велики штит на којем је пропет лав или нека друга крволочна звер, окружен разнобојним драперијама и са неизбежном круном и кацигом; једном речју силесија некаквих украса често праћена неразумљивим порукама исписаним на латинском или неком другом давно умрлом језику. Нико се и не запита зашто је грб такав какав је, да ли постоје нека правила која се морају поштовати, колико је старо порекло хералдике, како је настала и зашто, шта је њена сврха и која је њена практична вредност, на крају крајева да ли смо свесни колико је и данас наш свакодневни живот прожет хералдиком.
Све ово ме је поред, наравно, личне знатижеље и жеље за знањем, нагнало да преведем сјајну књигу „Scotland’s Heraldic Heritage“ аутора Барнета и Дениса, који представља кратки историјат шкотске хералдике.
Ако постоји рај за хералдичаре, онда је то дефинитвно Шкотска, једина земља где је хералдика издигнута на ниво националног интереса. Шкотланђани с правом везују свој национални идентитет и историју са хералдиком, јер проучавањем својег хералдичког наследја стичу јаснију спознају о својем пореклу. Једино у Шкотској можете бити правно санкционицани ако се огрешите о неко хералдичко правило. Шкотска држава је озбиљно схватила хералдику и уврстила је у домен својих најважнијих послова.
Текст који је пред вама није само занимљив због информација које нам пружа о шкотској хералдици, већ и због тога што је својеврстан приручник хералдике препун вредних чињеница и података о хералдици уопште.
Надам се да ћете уживати у читању овог есеја, као што је моја маленкост уживала преводећи га.
Приредио и превео: Небојша Дикић
Увод
Хералдика је спој чињеница и уобразиље, мита и обичаја, романтизма и стварности, конгломерат уметности и историје. У овом краљевству бескрајне маште и закона, једнорог још увек тумара неузнемираван ниодкога, сабљасти тигар се игра са својим бенгалским потомком, а базилиск се провлачи неопажено. То је трајна и тријумфална веза човека и симбола. Хералдика нам је видљива на начине којих смо једва свесни. Сложена обличја, од којих је свако тиха прича о пореклу својих носилаца, су чуда изражавања, кодиране информације о породицама, положају и историји; брилијантна форма.
Људска бића су се одвајкада поистовећивала са невидљивим силама око себе, давала им симболичне ознаке да би их разумела, дозивала и искористила снагу, врлину или заштиту коју те силе могу пружити. Људи су, можда, једина бића која користе симболе и то чине на расипан начин, било да се ради о верским, политичким, трговачким, окружени смо сваки дан правом мрежом културне уобразиље, огромним вокабуларом препознатљивих знакова и симбола.
Прецизан и детаљан систем симбола, правила и њихове употребе са назива хералдика, наука о грбовима. Тај систем је дериват средњевековног витешког тотемизма; идентификовање породица и њихових вазала на основу хералдичких симбола се преносило из генерације у генерацију приликом наслеђивања поседа. Хералдика је устоличена у време културног процвата у XII веку и ширења феудализма дилјем Европе.
У свом најједноставнијем облику, хералдика се може схватити као начин распознавања ратника на основу симбола, тј. грба, осликаног на његовом штиту, застави, а често и одећи. Само по себи ово није било новина; оно што је издвојило настајућу вештину је успон европског система конвенција и симбола крајем XII века и чињеница да су ови знаци били наследни. Пошто су били наследни, морали су да се деле међу децом, па је измишљен систем разликовања/наслеђивања грбова, тако да би свако могао да се препозна као нечији наследник, али и независна личност. Са ширењем хералдике, у XIII веку уздигла се посебна каста људи образованих у новој науци, који су прошли пут од пажева до хералда, службујући код племства или као независни, а повремено организовани у гилде или колеџе. Њихова вештина је била толика да је ова уметност добила по њима своје друго име, хералдика.
Појава крсташких ратова је допринела ширењу новог обичаја услед потребе распознавања великог мноштва витезова и племства на бојишту. Разни витешки турнири и непрекидни ратови су, такође, створили потребу за грбовима и прилику за њихово приказивање. Шкотска се загрејала за хералдику заједно са остатком Европе; овде, као и другде, прво су је прихватили краљ и племство, а онда и нижа властела, свештенство, витезови, а касније и богатији трговци, градови, опатије и институције.
Велики део Европе је данас коначно у миру, крсташи су одјахали у историју, нико више не ставља витешке кациге, не носи копља, штитове и не јаше у битке или на турнире, али никада до сада нису шкотски хералдичари били заузетији. Хералдика цвета као никада, можда због тога што она представља слављење имена Шкотске, њене земље, институција и изнад свега људи. То је одважна и весела традиција која сеже неких 800 година уназад, но још увек свежа и витална.
ПОРЕКЛО ХЕРАЛДИКЕ
Вероватноћа прецизног утврђивања порекла хералдике је као и она која се тиче порекла фудбала. Може се без двоумљења тврдити да је и пре фудбала било сличних игара са лоптом подједнако захтевних правила и стандарда; тако је одувек било и неке врсте обележавања током битака. Као и у фудбалу, корист од утврђеног система међународних правила је одмах уочена и брзо је заменила ранију неформалну праксу, због тога су средњевековне ливреје и беџеви били врло добро прихваћени и раширени; војна јединица у средњем веку се није састојала од великих регимената или дивизија, већ од вазала, пријатеља, комшија и рођака неког лорда. У годинама несигурних савеза, верност једном лорду је била испред верности круни. Људи су били поносни на различите амблеме и боје које су носили – таштина мора да је играла пођеднако важну улогу као и војна идентификација – и били су спремни да их истакну као што то данас чине и навијачи неког фудбалског тима.
ХЕРАЛДИКА У ШКОТСКОЈ
Најранији трагови хералдике у Шкотској су отисци печата на повељама Алана и његовог сина, Волтера, наследника Вискоих Стјуарда од Шкотске, из периода од 1177. до 1241. године. Печати приказују грб у облику хералдичке фигуре fess chequy, још увек уобичајени облик у шкотској хералдици. Слично, печат Патрика Данбара, петог грофа Данбара (1182-1232.), приказује грофа у оклопу, наоружаног и на коњу поред лава у ставу rampant; грб је још увек у употреби код породице Данбар. Заиста, постоје докази да је већина великих породица већ пре 1250. године установила амблеме или ознаке распознавања, по којима су познати и данас; лавови Галовеја, Ангуса и Воласа; шкољке Грејема; escutcheons Хеја; полумесец Сетона; снопље (пшеница) Комина и saltire и chief Бруса; све оно што можемо видети и данас, 750 година касније.
Национални карактер Шкотланђана је хералдици обезбедио посебно место у културном животу ове древне краљевине. За Шкотланђанина, хералдика представља претке, историјске чињенице и национални идентитет. Она може с једне стране да пружи доказ о власништву, а с друге да прикаже лична убеђења. У не тако богатој земљи као што је Шкотска, претходни разлог је веома важан.
Вредни предмети од злата и сребра могу се сматрати нечијим власништвом ако се обележе јединственим сетом хералдичких симбола те индивидуе. Ови предмети могу често да се наслеђују из генерације у генерацију и могу бити обележавани различитим грбовима, већ у зависности од власника.
Шкотска никада није могла да се пореди са Енглеском или континенталним европским државама по богатству, па је претерано разметање и раскош ретко била одлика шкотске културе. Они чланови друштва који су могли себи да приуште раскошне декорације на кућама или личној имовини обележавали су своје власништво хералдичким инсигнијама. Доминантан декоративни мотив у периоду од 1400-1700. године је била управо хералдика.
Шкотска уметност нема репутацију античке грчке или средњевековне италијанске, али се до средине XВИИ века развио особен – шкотски – стил архитектуре и уметности. Овоме није недостајала уметничка имагинација, а хералдика је постала саставни део локалног уметничког миљеа. Стил се развио под утицајем климе, доступних материјала, спољашних сила, социјалних услова и ограничених средстава.
Перманентна употреба хералдике током неких 800 година утицала је у Шкотској на промене културних аспеката и уметничких стилова. Средњевековна хералдика је била проста и корисна за употребу на бојном пољу. У каснијим периодима. периодима мира, хералдичка теорија се развијала у другом правцу с обзиром да је првобитна улога распознавања на бојишту изгубила приоритет. Папирна хералдика је постала мода, уметнички излети у фантазију повучени на равној површини без неке практичне примене. Кресте које су се некад поносно вијориле на витешким кацигама постале су сада једино могуће на папиру. Креста грофа Хоупетона, на пример, укључује ефемерну дугу и облаке.
Током XIX века хералдичка уметност је прошла кроз период опадања. Штитови су добили веће димензије, кациге су се смањиле, а драперија тако изувијала да је пре личила на морску траву. Симболизам је замењен сликовном представом резултирајући у веома неуметничке форме, као на грбу водећег шкотског портретисте Сер Хенрија Ребурна. Многи славни морепловци и војсковође, који су се уздигли у време Наполеонових ратова, забележили су своје подвиге за потомство приказујући сцене истих или, пак, одликовања на својим грбовима. Адмирал Лорд Данкан је искористио златну медаљу добијену за поморску битку код Кемпердауна; Пуковник Џон Камерон од Фашиеферна је освојио француски град Ер и то репродуковао на свом грбу.
Савремена хералдичка пракса у Шкотској се окренула традиционалној једноставности и пропозицијама средњевековне хералдике, стилу који је у складу са модерним графичким дизајном. Један од оних уметника који је водио у овом оживљављавању био је и почивши Ј.И.Д. Потингер, Islay Herald и Lyon Clerk (1919-1986.) – ознаке/титуле хералдичког службеника. Илустрације старог и новог грба града Единбурга демонстрирају како је Потингер постојећи грб прилагодио модерним графичким захтевима. Његова књига “Simple Heraldry” је велики допринос приближавању хералдике широј читалачкој публици.
Прво ћемо описати историјат и теорију хералдичке науке, правила и њихову примену. Затим пружамо детаљнији увид у практичну примену хералдике, прво у оквиру историјата краљевског грба, а онда и кроз ширу архитектурну и материјалну културу земље. Надамо се да ћемо бацити више светла на тему употребе и адаптације ове древне и живописне уметности.
НАУКА АРИСТОКРАТСКОГ ПОРЕКЛА
Хералдика је област где се уметност и систем преплићу. На први поглед можда конфузна, она врло брзо постаје разумљива и интересантна студија која представља изванредно упознавање са историјом Шкотске и њених породица.
Хералдичка правила су се развијала од почетка XIV века и прихваћена су, са мањим изменама, широм Европе и у оним земљама које се одликују европском традицијом. Прво систематично тумачење правила и употребе хералдике у Шкотској је предузео 1680. године Сер Џорџ Мекензи од Роузхоуа. Његово дело “The Science of Herauldry treated as part of the Civil Law and Law of Nations...” је још увек актуелно и део је великог процвата шкотске литературе правне тематике тог периода. Мекензијев следбеник је био Александер Низбет, чије је значајно дело “System of Heraldry” први пут издато 1722. године. Најбоље ће бити ако овде цитирамо одломак из поменутог дела:
“С обзиром да је хералдика сама по себи племенитог корена и порекла, тако је и знање исте вредно сваког џентлмена; и ако се правилно размотри наћи ће се да је подједнако корисна као и темељита у тежњи да илуструје историјат не само појединих породица већ и читаве нације.
Права намена хералдике није само просто приказивање и велелепност, као што су неки склони да замишљају, већ идентификовање и разликовање личности и породица; представљање херојских достигнућа наших предака, и овековечење успомене на њих; утврђивање порекла племства и старих породица, и различитих путева који су их довели до славе; разликовање мноштва грана потеклих од једне породице, и показивање разних односа у којима стоје породице једне с другима.”
Препознавање и компоновање грбова, њихово блазонирање (дизајнирање), представља хералдичку науку. Постоји неколико правила која чине већи део хералдике лако схватљивим и помажу посматрачу да разликује изворну од изведене (лажне) хералдике.
ХЕРАЛДИЧКА ПРАВИЛА
Прво правило: једна особа – један грб.
Ово је просто и фундаментално, али и често игнорисано правило. Хеарлдика је у суштини облик идентификације, па проблем настаје када треба разликовати грбове људи истих презимена; наиме, успон хералдике пратила је и пракса употребе презимена (у северној Европи), такође непроменљивих и наследних; рећи “грб породице Смит” или још горе “креста Смитових” било би једнако давању истог имена свим Смитовима само зато што имају исто презиме. Тако је и са грбовима, не може се доделити исти грб особама истог презимена (без обзира да ли су у сродству), а да се не направе макар и најмање измене сходно хералдичким конвенцијама. Наравно да ће грбови грана у некој великој породици делити исте елементе, али они подједнако морају да истакну и своје индивидуалне карактеристике.
У Шкотској правило је уједно и закон, за разлику од ситуације у Енглеској где не постоје правне санкције које би подржале хералдичке законе. Тако да неко може да прода свој грб особи истог презимена иако нису у крвном сродству, без могућности да буде кажњен и тиме створи конфузију кршењем првог и основног правила. Ово је у потпуности незаконито у Шкотској, где свака грана породице има уписану прописно израђену верзију грба главне породичне линије (клана) у за то одређену хералдичку канцеларију (регистар) и где надлежни фискални прокуратор има право да кривично гони сваки фалсификат.
Блазонирање
Блазонирање је кључ хералдике. То је истовремено и именица и глагол који описује елементе грба. Грбови су описани, приказани и насликани у блазонирању. Или, јасније исказано речима Сер Томаса Инеса од Лернеја (Лорд Лајон 1945-’69.):
“Блазонирати грб значи описати га научно, речима које су разумљиве, као што лекар пише рецепт, или архитекта спецификацију. Из исправног блазонирања, свако верзиран у хералдику може моментално да замисли како неки грб изгледа, и репродукује га иако га никада раније није видео.”
Дакле, друго основно правило је да изглед грба може да се сажме речима у схватљиво блазонирање, писмену конвенционалну форму, коју може да разуме и поново репродукује било који хералдичар. Језик који се користи је архаични француски, који је нејасан, али континуитет традиције захтева да се обичај поштује и очува. Због тога ће блазон: Argent 3 escutcheons Gules, на први поглед бесмислен, сваки хералдичар превести као бели штит са 3 мања црвена унутар, аранжирана у облику два изнад једног (у два реда) – стари и још увек актуелни грб грофа од Ерола, шефа клана Хеја. Ово је једноставан и непроменљив језик хералдике.
Хералдичке боје
Тинктуре грбова су подељене на: пет боја, два метала и три помоћне боје. Традиционалне основне боје су: Gules – црвена, Азуре-плава, Vert – зелена, Sable – црна и Purpure – пурпурна. Боје се могу преливати у разне нијансе: тако црвена може ићи од светле до тамне, а плава од затворено-плаве до бледо-плаве, но ипак је умерен тоналитет уобичајен. Имамо још и три помоћне боје: Murrey – тамноцрвена, Tenne – смеђа и Sanguine – боја крви. Заједно са основним, оне чине конвенционалне хералдичке боје. Међутим, ствари се могу приказивати и у својим природним бојама, такав начин се означава као пропер. Тако ће смеђи пас бити блазониран као brown dog proper док ће црни бити dog Sable.
Метали се надовезују на хералдичке боје, Or – злато и Argent – сребро. Злато је, буквално речено, злато и може се представљати као позлата, мада је најчешће нијанса жуте или окер боје. Сребро може, такође, бити посребрено или бледосива боја, али најчешће је то само бела боја. То је најкарактеристичније поље за шкотске грбове.
Из овога произлази и треће правило, а то је да се боје не смеју мешати као ни метали. То је практично, јер се онда осигурава видљивост, тј. прегледност слике; црна фигура на зеленом штиту се тешко може разазнати, да је, рецимо, бели штит онда би било много јасније. Наравно да има одступања (пропер), но правило је добро и битно је придржавати га се. Да би се нагласила тинктура грба приликом скицирања се користе скраћенице назива боја: Ar, Gu, Az, Sa, Bt и Pur.
Крзна
Расположивост хералдичких крзана, која нису ни боје ни метали, помаже да се сагледа правило и омогући разноврсност. Ова крзна имају форму одређених опште прихваћених облика развијених на основу стварних крзана. Ermine је беле или сребрне боје са црним шарама, Contre-ermine је црне боје са белим шарама, а има и других, ређих, варијација; Vair је весела плаво-бела шара веверичијег крзна. Крзна се могу приказати и у другим бојама, металима или облицима ако се то захтева. Хералдичка крзна се никада не цртају на штиту да би се нагласио реални изглед крзна.
Блазонирање увек почиње описом поља на штиту, које сачињавају хералдичке боје, метали или, ређе, помоћне боје. Након тога, долази опис основних хералдичких фигура, ако их има, а онда и елемената грба. На крају се наводе сви остали елементи или фигуре, о чему ће касније бити више речи.
Штит је подељен на стране и делове. Dexter је десна страна, гледано са аспекта оног ко носи штит, што значи да је то посматрачу лева страна; Sinister је лева хералдичка страна. Делови штита су: глава, подножје, појас, стуб, привези (леви и десни), као и изведени делови који настају комбинацијом основних. Ови делови се још називају и хералдичким фигурама. Једно од основних правила у хералдици је да су десна хералдичка страна и глава штита, тј. горњи део, важнији од леве стране и подножја.
Хералдичке фигуре
Основне хералдичке фигуре/Ordinaries су конвенционални геометријски облици нацртани на штиту. Настале су стилизацијом оригиналних кожних каишева, који су служили да би се штит држао и носио. Хералдичари се разилазе по питању коначног броја хералдичких фигура, али имамо следеће: вертикалне-стуб/pale, хоризонталне-појас/fess, дијагоналне-привез/bend и горњи део-глава/chief. Затим, имамо облик крста и посебно “X” обликовану фигуру saltire, у форми крста Св. Андреје, иначе врло честа фигура у шкотској хералдици. На крају долазе облици изведени од претходних, као што су “V” pile, широко-обрнуто “V” chevron и “Y” pall. Оно што је куриозитет је да хералдика не познаје криве облике, тј. закривљене фигуре, већ правоугаоне геометријске облике.
Као једно од главних правила је да се на штиту може приказати само једна основна хералдичка фигура, иако се често глава штита комбинује са другим фигурама. Када се на штиту јави више од једне фигуре оне се смањују по својим димензијама и добијају име у деминутиву. Тако, 2 fess-а постају bars, pale постаје pallets, а chevron chevronels. Изведене фигуре се понекад могу још више смањити, bend се смањује на bendlet, а овај додатно на riband. Riband приказан на левом привезу и исечених крајева (couped) се назива baton или baston, старинска ознака незаконите деце, која се погрешно представља као bar sinister – очигледно хералдички немогуће. Ова фигура се веома ретко користила у Шкотској.
Штит подељен хоризонтално на два дела се означава изразом per fess, вертикално подељен је per pale. Са изузетком фигура pile и главе штита, он се може поделити у било ком облику. Такође се може поново делити на мања поља у облику различитих хералдичких фигура (barry, paly, bendy итд.). Прихватљиво је комбиновати ове облике, на пример barry-bendy или paly-bandy. Paly-barry се назива и chequy, јер подсећа на шаховско поље. Bendy-bendy на левој хералдичкој страни назива се lozengy. Поље подељено у форми per cross и per saltire постаје gyronny – уобичајена фигура за грб породице Кембела.
Више пута подељено поље мора бити обележено бројем, нпр. “paly of 8 ”. Правило о бојама се не примењује код поделе поља с обзиром да се поља додирују, а не леже једна преко других (то важи и у случају главе штита која, такође, изгледа пре као да додирује друга поља, а не да заузима горњи део штита). Ако се узме неки неуобичајени број, нпр. 7, онда се правило мора применити, јер онда те фигуре постају деминутиви основног облика, нпр. “paly of 7” је немогуће јер би то значило 3 стубића (pallets) на празном пољу. Правило се делимично суспендује и у случају фигура постављених преко подељеног поља, на пример, chevron или црвени лав могу лежати на пољу подељеном хоризонталним пречкама (barry) у златној и плавој боји, али не и на пречкама плаво-црне боје.
Посебни облици или фигуре су тзв. Subordinaries, такође признате стандардне геометријске форме. Разликују се од основних/Ordinaries по томе што немају деминутиве и не представљају основе за поделу поља, тј. штита.
Једна од ових фигура има посебан значај у шкотској хералдици. То је фигура названа bordure и означава широку линију с унутрашње стране штита. У свом најједноставнијем облику, она представља основу за разликовање грбова у једној породици. Систем бојења, варирање дебљине линија и додавање мањих измена представљају регуларна средства разликовања грбова грана једне породице.
Бордуре има деминутиве, ако је линија танка и прилеже уз ивицу штита назива се fillet bordure, orle је када имамо половину дебљине стандардне линије бордуре удаљену од ивице штита, ако је линија половина дебљине линије orle-а имамо tressure.
Једна од најпознатијих бордуре шкотске хералдике је Royal Tressure. То је дупли tressure са љиљанима постављеним с обе стране линије tressure-а. Назива се flory counter flory. Број цветова љиљана није фиксно одређен, али их не би требало бити мање од 6, а пожељно је да их има дупло или више.
Линије раздвајања
Линије раздвајања и контуре хералдичких фигура се могу повући у разним декоративним варијацијама. Ово се може користити како у случају компоновања нових, тако и поводом разликовања постојећих грбова унутар или између породица. Тако се разликују и грбови старих породица Максвел (Argent – saltire Sable) и Колкјуоун од Луса (Argent – saltire engrailed Sable). Употреба линија раздвајања доприноси побољшању дизајна и раскоши хералдичке уметности.
Елементи грба
Представљају све друге облике или фигуре које се налазе на штиту. Могу бити униформно распоређени преко штита, у којем случају се називају seme. Тако, на пример, штит може бити seme ружа. Чешће се ради о прецизно утврђеном броју елемената, нпр. Argent 3 roses Gules, што значи да имамо 3 црвене руже распоређене у 2 реда, две изнад једне, на белом штиту.
Ако је захтеван већи број онда ће бити следеће блазонирање: Argent 9 roses Gules 3 3 2 1, у преводу: 9 црвених ружа на белом штиту у 4 реда распореда 3 3 2 1. Ово је такође неопходно ако се захтева посебан распоред елемената; на пример Argent 3 roses Gules у глави штита, што казује да ће руже бити аранжиране у правој линији горњег дела штита (2/7 простора). Мора се нагласити и ако треба да леже преко неке хералдичке фигуре, тако имамо пример грба барона Глендевон-а, Azure – chevron Or – 3 bezant – bay leaves Vert, преведено то би значило chevronel златне боје на којем су листови ловора зелене боје (најчешће 3), заједно са 3 диска златне боје, а све то на плавом штиту.
Животиње, праве или митске, свих врста, су врло заступљене како у старој тако и у модерној хералдици. Стандардни вокабулар ставова и положаја звери (и њихових делова) је током времена еволуирао и користи се данас као део формуле блазонирања.
Увек популарни лав је најчешће у ставу rampant, усправљен са три шапе истурене напред, али он, као и друге звери, може бити и salient (протежући се али са обе задње шапе чврсто на тлу), passant (ходајући, најчешће са десном предњом шапом уздигнутом), statant (са све 4 шапе на тлу), sejant (седећи) и couchant (лежећи са уздигнутом главом). Звери су предвиђене за важнија места, нпр. десна хер. страна, барјак, или олтар у цркви. Ако су окренуте ка посматрачу онда се то назива gardant, а ако гледају преко рамена regardant. Ако је цела звер окренута напред онда је став affronte; нпр. краљевска креста: lion sejant affronte Gules, црвени лав који седи окренут цео ка напред.
Главе звери и птица су веома популарни елементи. Ако је подножје главе/врат право и оштро исечено назива се couped, ако је, пак, назубљено онда је erased. Глава приказана спреда без врата назива се caboshed – као нпр. глава јелена (cabar feidh) Мекензија; ако је приказан и врат онда је то affronte као нпр. креста Гордона (глава јелена).
Птице налазимо у ставу close (са скупљеним крилима), rising (раширених крила) и displayed, што је уобичајено за орлове (окренути напред са раширеним крилима, раширених канџи, бујног репа и главе окренуте на десну хер. страну). Из чисто аристрократских разлога главе птица се најчешће цртају у профилу, али је сова увек приказана из анфаса.
Избору елемената грба се мора приступати обазриво, имајући на уму могућност да се испадне смешан или бесмислен. Хералдика је симболизам, орао ће бити много боље решење да нагласи херојску каријеру неког пилота, на пример, него да на средњевековни штит ставимо његов авион. Самопоштовање не искључује хумор и хералдика обилује изврсним и често обскурним, досеткама (већ помињани canting arms). Примери сежу од старих грбова Фрејзера (бели цветови јагоде), или бели пропети лав на зеленом штиту Хоума, до оних попут грба Ребурна или најсвежијег примера црвених пега и перчина на белом штиту Мери Маргарет Торбет из 1964. године.
Комплетна сликовна представа грба (Achievement)
Једном установљени грб, у форми блазонирања, може се представити на милијарду предивних начина и облика. Језик хералдике је посебно езотеричан и богат. Неки блазони могу бити тешки – најчешће због збуњујућих правила блазонирања из прошлости, као што су нпр. тинктуре које се више не користе.
Сликовна представа грба или Achievement је израз којим се описује штит нацртан са грбовном девизом, окружен оним што се назива Timbre: одговарајућа кацига са крестом на врху и обавијена драперијом, која извире из подножја кресте оивичене венцем. Achievement може да има и чуваре штита, одликовања, ознаке ранга или све оно друго на шта власник грба има право.
Achievement Сер Александера Стјуарта, грофа од Мара (1408-1435.): извршена је подела штита на 4 поља (quartering), I и IV представља грб Стјуарта, док II и III грофовије Мар. Штит је накривљен на десну хералдичку страну (couche), са каишем који га повезује са кацигом. Једноставна кацига са својом простом драперијом, круном као крестом (crest coronet) и застрашујућом представом у самој крести, представља изванредну хералдичку композицију.
Штит је основа грба. Највероватније су се први јавили на заставама. Грбови се још увек у западној хералдици називају Coat of Armes, по витешким одорама (coat) на којима су били насликани. Штит представља вечити и најзначајни елемент грба.
Хералдичарима се оставља велика слобода у изради грбова. Елементи грбова су прецизно одређени и не могу се мењати, али начини њиховог приказивања или интрепретирања су бесконачни. Тако се дословно може прихватити било који тип или облик штита (у облику заставе, једра или јастучића) све док су испоштована хералдичка правила. Историјски посматрано, шкотске жене су често представљале своје грбове на стандардним штитовима, али је то привремено прекинуто, пракса истицања грбова на штитовима у облику дијаманта (lozenge) је постала уобичајена. Касније је хералдичко друштво, усвајајући облик дијаманта за штит грбова жена, охрабривало коришћење овалног штита (cartouche), сматрајући га истовремено и женственијим и практичнијим за изражавање.
Штит може стајати усправљен или накривљен на десну хералдичку страну (couche). Уметник може, а не мора, да представи и кожни каиш штита. Овални штит, као и дијамантски, се увек представља у усправном положају и без каиша. Повремено се може наићи на пример два штита окренута један ка другом (accollee). То је чест случај изражавања грбова супружника, када се жели истаћи част или ранг које супружници уносе у брак.
Кациге, круне и хералдичке капе
Кациге и круне казују статус онога чији је грб, исто као што грбови саопштавају нечији идентитет. Најчешће приказани на врху штита, ако се ради о представнику високе аристократије (перу), следе одређена установљена правила о рангу. Владар користи бард – или кациге са пречагама од злата. Пер користи исту врсту кациге, али сребрне боје са златним пречагама. Витез или баронет могу истаћи кацигу са визиром или турнирску (затворену) кацигу. У Шкотској феудални барон (лорд у парламенту), поглавари кланова и главе породица такође имају право на хералдичке кациге у својим грбовима. Господа употребљавају тзв. кабласту или челичну кацигу спуштеног визира. Институције могу користити тзв. sallet (кацига из XV века, слична данашњем војничком шлему, уског визира и продуженог задњег дела који иде преко врата).
Владарска кацига, окружена круном и краљевском крестом, Шкотске или Енглеске, је увек приказана с преда (affronte). Кациге осталих племића се најчешће приказују окренуте ка десној хералдичкој страни, али ако изглед кресте то захтева могу се заротирати напред. Повремено се могу приказати две кресте, у којем случају се морају убацити и две кациге, као у примеру Војводе од Хамилтона, чији грб садржи две кресте: Дагласа и Хамилтона, с обзиром да је глава обеју породица.
Перови, данас, обично стављају своје круне најчешће са тамно-црвеним хералдичким капама оивиченим хермелином (види пасус: Крзно) и са златним украсима на врх штита заједно са својим сребрним кацигама, које почивају на круни и капи. Ово је живописно, али неубедљиво с обзиром да круна поприма облик каде да би примила тежину кациге која је притиска одозго, што је опет неопходан изузетак у односу на похвалну савремену праксу сликања кациге, штита и кресте у релативно реалним пропорцијама. Будаласте и сасвим бесмислене кациге XVIII и XIX века су на сву срећу прошлост.
Војводска круна има 5 стилизованих листова јагоде, код маркиза је 3 и 2 бисера између (драго камење није дозвољено на крунама перова). Грофовска круна има ништа мање до 5 бисера на стабљикама између 4 листа јагоде. Виконтска круна је прстенастог облика са 9 бисерних кугли, које су видљиве, док је баронска обичан обруч са 4 бисера.
Поменуте круне су установљене у Шкотској у време краљева из династије Стјуарт током XVII века. Чарлс I је позвао феудалне бароне Шкотске да присуствују његовом крунисању, али носећи капе оивичене хермелином, а не круне. Данас, феудални барони и поглавари кланова имају право да приказују ове хералдичке капе изнад својих штитова, као перови круне. Још једна специфичност шкотске хералдике је боја капа; ако је породица задржала право или власништво над поседом (баронијом, феудом) онда је капа црвена, али ако су само носиоци имена без права на посед, онда је плава. На ово се надовезује и јединствена пракса оивичавања ових капа контра-хермелином (види пасус: Крзна), у случају феуда који нису били под ауторитетом Круне.
Сличног изгледа, али сасвим друге намене су круне које замењују венац (crest coronets). Оне не означавају ранг, већ имају задатак да сакрију спој кациге и драперије, као и свака креста. Најупотребљаванија је и истовремено погрешно именована војводска круна, која иначе нема никакве везе са војводским рангом. Она има облик прстена или обруча са 3 стилизована листа јагоде. Круне као кресте су у другој боји да би се избегла конфузија са крунама које означавају ранг. Друге круне ове врсте су: античке (древне), поморске, божанске, зидне и све друге неплемићке, које се додељују да би се одала висока почаст неком лицу за вршење службе и слично.
Као додатак овим крунама, Шкотска ужива живу традицију грађанских круна. Њихов изглед је подложан променама које рефлектују реорганизације које се одвијају у друштву. Почетком XX века, општине су користиле пикторескне зидне круне, обојене да би осликале њихов статус. Окружна управа (County Council) је имала право на зелену круну са 5 шиљака прошарану са 4 снопа пшенице. 1975. године осмишљена је нова серија за локалну самоуправу. Регионалну управу (Regional Council) је представљала круна у облику обруча украшена хералдичком фигуром saltire (види пасус: Хералдичке фигуре) са плодовима чичка на ободима; обласна управа (District Council) је истицала круну са 5 плодова чичка али без листова, док је острвска управа (Island Council) употребила 2 делфина, а месна (Community Council) 2 борове шишарке између 3 листа чичка. 1996. године долази опет до измене, нове круне су златне боје без обруча, но формат остаје исти. Градови: Абердин, Данди, Единбург и Глазгов ће имати право на златне општинске круне. Остали органи локалне самоуправе ће се вратити на прикладну круну обласне управе са 5 шиљака прошарану са 4 снопа пшенице, сада златне боје, оивичене црном.
Челенке
Изазивају забуну како у Шкотској тако и другде. Исувише често се овај термин користи да би се означили грбови. Креста се односи једино на елемент у грбу који се налази на врху кациге и чија је улога декоративног карактера – историјски вероватно једини елемент грба који је стварно употребљаван током витешких турнира као украс на кацигама.
Креста, било историјска или хералдичка, је моделирана у полукругу и спојена са кацигом посредством венца. Може се јавити и друго решење, да креста излази из круне (crest coronet) или да почива на хералдичкој капи. У хералдичкој пракси није прихватљиво користити и венац и друге две алтернативе истовремено.
Уобичајено је приказивати кресту на венцу (или круни или капи) без кациге или штита. Ово није непожељно. Међутим, Шкотланђани имају интересантно правило за кресте, које осликавају њихов снажан осећај за породицу и клан. Док је у Енглеској обавезно за сваку особу да има не само различит грб већ и кресту, у Шкотској кресте могу бити исте у оквиру једне породице.
Креста може да игра улогу и беџа. Беџ је замишљен као елемент или знак који може носити члан или следбеник неке породице да би доказао своју приврженост. Према дугој традицији у Шкотској, следбеник може да покаже своју верност носећи кресту свог патрона као беџ у виду копче округластог облика, уз истакнуту девизу одређене породице. Ношењем оваквог беџа се не истиче неко хералдичко право, већ само припадност и лојалност. Беџеви се и данас често користе поготово приликом окупљања у време празника и свечаности.
Осим ове врсте постоје и тзв. лични беџеви (personal badges), који нису нешто посебно распрострањени у Шкотској. Институције, било да се ради о локалној самоуправи, школама, предузећима или спортским клубовима, све више употребљавају хералдичке беџеве као најприкладније средство исказивања припадности њихових чланова.
Мото
Највероватније су настале на основу ратних поклича (cri de guerre), прикладних анегдота или изрека. Оне су део хералдичког наследног права у Шкотској, форма својеврсног поучног подсећања. Најчешће се не мењају чак и кад изгубе значење, иако хералдичка правила не гарантују њихову постојаност.
Према традицији, потомци бирају девизе или слогане који се односе на њихове претке. Многе породице деле исте девизе, најчешће узвишеног значења. Тако, између осталих, Лирмонт, Меклинан, Логан и краљевски град Св. Ендрјус се надају уз мото “Dum spiro spero”. На латинском или галском, породице Мекдугал, Мекдувал, Меклејн и Мекнил ризикују са “Победа или смрт”. Девизе могу да представљају и неодољиву прилику за збијање шале: тако Хоуп интонира “At spes non fracta” (Нада није још сломљена) или “Festina lente” (Учините журбу спором) лорда Онслоуа.
Ратни покличи, гесла и славни епиграми фигурирају као шкотске девизе. Оне су најчешће написане на за то погодним лентама тј. пергаментима. Енглеска хералдика позиционира девизе испод штита, али ово се чини у Шкотској једино ако постоје две или више девиза, једна иде изнад а друге испод штита, или тамо где нема кресте, као што је случај са грбовима институција.
Плашт
Представља сукно или парче тканине учвршћено на кациги да би штитило витеза од сунчевих зрака током крсташких похода. У Англо-саксонској хералдици се назива још и capeline или lambrequin; први примерци су крајње једноставни, често су представљали атрактивне наставке кресте.
Од XVI века драперије су добиле више уметнички аспект, увијене на разне начине да би покриле евентуалне пропусте на грбу. Но, током времена се запало у претеривање, тако да су и сами уметници постали збуњени, имамо примере где су драперије приказиване у виду птичијег перја или барокних листова акантуса. У то време настаје и пракса осликавања драперије црвеном бојом оивиченом белом, што је заменило дотадашњи начин приказивања у основној боји и металу, док је венац и даље приказиван по старом правилу.
1891. године је поново враћен традиционални начин осликавања плашта у основним бојама грба. Перови су, међутим, наставили да своје драперије осликавају тамно-црвеном бојом оивичене хермелином, вероватно алудирајући на одећу за крунисање, мада су венце оставили у породичним бојама (бојама грбова). Владар приказује плашт у златној боји оивичен хермелином, али без венца с обзиром да је круна на кациги.
Сасвим је могуће да ће се дозволити више уметничке слободе у приказивању драперија уважавајући чињеницу да је данас ова област сведена на разумне основе. Тако можемо наићи на примере драперија у форми семе или разбацаних елемената. Ово се засигурно радило у XIV веку, и може бити веома ефектно али само ако се не претерује. Исто тако су некада венац, хералдичке капе или круне биле тек алтернативе другим живописнијим решењима која су требала да сакрију спој кресте и драперије, укључујући ту и венце од цвећа, лишћа, пантљике, златне ланчиће или, где је то прикладно, ништа – као у случају када хаљина (одећа) људске фигуре у крести може да одигра и улогу драперије.
Чувари штита
Људи, звери или, ређе, објекти који придржавају штит са стране и тобож га чувају. Употреба овог хералдичког елемента се појавила знатно касније у односу на друге као нпр. штита, кресте, услед метаморфозе хералдичке уметности из тродимензионалног простора на једну димензију равни папира, од стварног приказа до декоративне представе. Као користан уметнички додатак који попуњава празан простор са стране, посебно на печатима, чувари штита дарују посебну раскош сликовном приказу грба.
Најилустративнији пример овог хералдичког елемента су лав и једнорог, чувари штита у енглеском краљевском грбу. Шира јавност очекује да види чуваре штита у сваком грбу, но баш то је један од првих знакова који доказује неаутентичност неког грба, с обзиром да је право коришћења чивара штита строго ограничено само на краљевске и царске куће и врло је љубоморно чувано, па се и ретко додељује неком другом. Генерално правило је да само перови краљевства, витезови и даме (редова Чичка, Подвезице и Великог крста) за живота, одређена владина министарства и институције на основу акта парламента или краљевске повеље, имају право на чуваре штита у својим грбовима. Но, ово важи у енглеској хералдици, у Шкотској, међутим, неке старе породице, поглавари кланова, феудални барони, па чак и неколико високих владиних званичника има право на овај хералдички елемент. Мали део оних који поседују грбове може користити чуваре штита. Ово право је лично, и није наследно, мада у Шкотској директни наследник може, из учтивости, да их прикаже на својем грбу.
Чувари штита стоје или на девизи тј. ленти или, што је чешће, на природној основи – комаду земљишта. Природна основа је најчешће уметнички стилизован брежуљак прекривен травом, али има и посебних случајева специфичних подлога које се појављују у грбовима поглавара кланова. Тако нпр. гроф од Перта, поглавар клана Драмондса, користи као подлогу разбацане шиљке како би осакатио непријатеље; Дандас, из истог клана, је изложио свој штит ватри саламандера, а Струан Робертсон, поглавар клана Донакаид, је распростро свој штит преко опруженог дивљег човека окованог ланцима. На подлози се често могу наћи и биљке, ако су заступљене у крести породице. Краљевски грб, на пример, приказује националне симболе у виду плода чичка, руже, детелине и понекад нарциса или празилука.
Ранг, достојанство, редови и декорације (Insignia)
Insignia институције или појединца може такође бити заступљена у грбу. Шкотска је посебно богата у том погледу; Војвода од Аргајла има изукрштане иза штита: церемонијални скиптар, који му припада као наследном краљичином мајордому, црвена палица прекривена мотивом чичка златне боје у форми seme на чијем је врху круна и краљевска креста; са исуканим мачем наследног главног судије клана Аргајл (институција, ако не и достојанство, давно укинута). Укрштање таквих симбола институције иза штита је веома омиљена појава. Гувернер единбуршког замка укршта кључ (на чијем је врху краљевска круна) са мачем, као главнокомандујући за Шкотску. Наследни чувари стирлиншког замка и фокландске палате, такође, укрштају своје палице од абоноса, као и Лорд Лајон (такође назван и Lyon King of Arms – високи званичник шкотске хералдике чије име се изводи од мотива лава у шкотском краљевском грбу; он има овлашћење да додељује и надгледа коришћење грбова у краљевству) који истиче своју предивну златно и плаво емајлирану палицу украшену мотивима чичка, ружа, харфи и љиљанима (симболом полагања права на француски престо).
Верни Гилберт ле Хеј је проглашен од стране шкотског краља Роберт Бруса за High Constable Шкотске 1315. године те данас његов наследник Мерлин гроф од Ерола, као Lord High Constable укршта сребрне палице златних врхова, као и један необичан и древни симбол ове титуле, две руке витеза које извиру из облака с обе стране подножја штита држећи исукане и усправљене мачеве паралелно са боковима штита.
Гроф од Дандија, као поглавар клана Скримгерса, је наследни барјактар краљевске заставе – његови преци су то били током скоро девет векова, још пре него што је лав усвојен као шкотски краљевски грб – и истиче две краљевске заставе укрштене иза штита, на којима је пропети шкотски краљевски лав окружен хералдичком фигуром double tressure у форми flory counter-flory (tressure је деминутив од хер. фигуре orle у виду уске линије која иде уз ивице штита, само што је овде двострука линија double tressure; flory counter-flory су љиљани који се убацују с обе стране tressure-а). Грофови од Лодердејла су неко време оспоравали ово право Дандијима, али је компромисом признато наследно право Лодердејлима као националним барјактарима Шкотске и они укрштају две националне заставе, бели крст Св. Андреје на плавој позадини.
Шкотске цркве, такође, користе инсигније у својим грбовима да би исказале достојанство и ранг својих великодостојника. Модератор главне скупштине шкотске цркве има два званична грба, већи на штиту има мотив жбуна који гори и представе древног cuigrich, црквена палица Св. Филана у форми in pale (једно изнад другог) иза штита окруженог изузетном адаптацијом црне “женева” ноћне капе или како се још назива Џон Нокс и низом кићанки аранжираних по 10 са сваке стране штита, као код надбискупа; мањи грб је једноставна представа штита унутар пурпурног модераторовог прстена. Сваки свештеник може да истакне обичан црни свештенички шешир са 1 црном кићанком уз кацигу и кресту. Епископи ће поставити своје накитом украшене митре изнад штитова, а римокатолички бискупи могу истаћи своје митре заједно са црквеним палицама и процесионим крстовима укрштеним иза штитова. Могу да додају и своје кићанкама украшене капе изнад грбова.
Барони ће ставити грбове Nova Scotia или “крваве руке Алстера”, већ како им одговара, или у форми canton или escutcheon на своје штитове, или ће своја одликовања истакнути обешена о ленту испод штита; а витезови и даме редова Великог крста, Чичка и Подвезице могу окружити своје штитове са декорацијама својих редова. Одређени степени редова Св. Јована и малтешких витезова такође могу истицати своје декорације. Носиоци значајних достојанстава и одликовања могу иста приказивати обешена о ленте испод штита. Иницијали носиоца достојанства се такође могу наћи у грбу, ако је то прописано тим достојанством. Све ово још више наглашава улогу грба не само као средства индивидуалне идентификације већ и као визуелну представу доприноса појединца животу нације.
Наслеђивање грбова
„Грбови су“ писао је учени Александер Низбет, „тиха (нечујна) имена“. Пошто смо се упознали са основним правилима хералдике, погледајмо како се она примењују у изради грбова.
Најједноставнија форма грба може се без икаквих измена преносити с оца на најстаријег сина заувек. Сви остали чланови породице морају да уведу извесне измене у грбу да би се међусобно разликовали. Marshalling представља уметност (вештину) утврђивања (дизајнирања) грбова појединаца, тако да рефлектују његов идентитет и статус.
Било би смешно и бесмислено предложити да сви Стјуарти носе име Џејмс; тако је и са грбовима. Основни елемент грба остаје у суштини непромењен, али се разликује у смислу идентитета и порекла носиоца, на пример различитих имена Стјуарта: Џон, Џејмс или Ангус. Као и са именима, породица и наследство могу бири заступљени и у грбу, као тренутни израз прошлости и обећање за будућност.
У Шкотској се полази од претпоставке да су сви истог презимена у најмању руку “шкотски рођаци”, што ће рећи, у одређеним рођачким везама што је, нажалост, изван наших записа и архива. Овај осећај породичне везе је суштински за хералдику и скоро сигурно објашњава не само њен опстанак већ и експанзију у данашње време повећане анонимности и фрагментираности друштва. Зато, ако је неко Кембел, његов грб ће скоро сигурно бити базиран на лако препознатљивом обрасцу хералдичке фигуре gyronny; ако је Камерон, могу се очекивати варијације gules 3 bars or итд.
Lord Lion је тај који утврђује како ће грбови бити моделирани (marshalling), ако су тек додељени, или разликовати ако су изведени од постојећег. Прво се остварује кроз тзв. Petition for Grant of Ensigns Armorial, што би преведено требало да звучи као Молба за доделу грба. Друго, помоћу молбе за Cadet–Matriculation of Arms, што би се односило на наслеђивање или коришћење постојећег грба. У немирна времена ово се понекад избегавало, што је доводило до бизарних ситуација, те је и парламент реаговао својим актима да се контрола коришћења грбова спроводи кроз институцију Lord Lion-а.
Технички, додељивање грба од стране Lord Lion-а представља својеврсни патент и може се посматрати као додела племства, с обзиром да даровани (grantee) улази у регистар племства Шкотске. Ово се, можда, више односи на савремено схватање “племенитости” – племенит, али не и стриктно припадник аристократије. Сигурно је да не укључује степен пера, нити је било шта друго до доказа да је даровани, језиком статута, заслужна и исправна особа, што није мала ствар.
Грбови и господа
Најстарији син наслеђује аутентични (неизмењен) грб свога оца. У Шкотској грбови су наслеђе, власништво и с обзиром да су недељиви стриктно су ограничени на најстаријег наследника породице, осим, наравно, ако је другачије уређено. Током очевог живота, најстарији син (наследник) ће носити грб са ознаком наследства – симбол у облику изврнутог (на доле) слова “Е”; унук ће приказивати грб са сличном ознаком која ће имати 5 уместо 3 пречке итд. Након очеве смрти, најстарији син одбацује ознаку и наслеђује очев грб, а сви остали се померају за једну ознаку мање.
Млађи синови могу носити очев грб употпуњен ознаком brisure, ознака куће или привремена ознака наслеђивања (mark of cadency), све док се не осамостале и стекну сопствене породице. Они ће тада постати cadet house (млађа кућа – породица). Наравно да они не могу да усвоје грбове какве желе, за то постоје строга правила, како у Шкотској и Енглеској, тако и другде. У Шкотској је на снази Акт из 1592. године који обавезује “Lyon King of Arms и његову браћу хералдичаре…да одвоје и разликују оне на које се то односи, и да их упишу у своје књиге и регистре”. Они се тога још увек предано придржавају.
Постоји много начина разликовања грбова кадета (млађе деце), али уобичајени систем, у потпуности развијен и дуговечно успешан, је коришћење bordures, непромењивих и преносивих ознака наследства. Постоји уопштен систем важности боја и линија. Тако ознаке могу бити поређане по бојама од златне, сребрне, црвене до плаве по првенству наслеђивања. Унутрашња ивица ознаке или ивице основних хералдичких фигура могу варирати користећи линије раздвајања. Допуштена су одређена одступања приликом израде грбова, а горе наведено представља полазну основу. Тамо где би, нпр. уобичајена разлика била ознака исте боје као и поље у штиту, бордурa се може приказати у облику шаховског поља са основним бојама из штита. Зато Сер Малколм Ин од Едингигта, носи грб у којем је бордура у облику шаховског поља сребрне и плаве боје, с обзиром да је трећи син оца чији је грб 3 плаве звезде на сребрном штиту, ако не би применио ову измену – допуштено одступање – његова ознака наследства, која је сребрне боје, би се утопила у основну боју штита.
Удаљенија сродства се истичу изменом елемената оригиналног грба. Број, боја или врста елемената могу да варирају, или се нека основна хералдичка фигура може додати, изместити или изменити. Понекад се може изменити или обрнути општи распоред боја. Међутим, суштинска веза са изворним грбом остаје нетакнута.
Грбови и даме
Заиста је дошло до промена у положају жена с обзиром да су заузеле неке традиционално мушке позиције у друштву, а и у хералдици такође. Док је, историјски, грб и закон о грбовима био мушки домен, жене су увек носиле очев или мужевљев грб.
Мушкарци су најчешће истицали своје породичне грбове вршећи разне дужности, али женама ношење мужевљевих грбова неће користити у службене сврхе (колико у друштвене) јер неће бити начина за разликовање или истицање у односу на мужеве. Ако почне да користи грб свога оца то ће само допринети конфузији, јер се неће знати кога грб репрезентује, кћерку или оца. Нема сумње да ће хералдички ауторитети решити и ово као и остала питања која су се јављала током развоја друштва у протеклом 800 годишњем периоду; за то време, жене ће се држати својег карактеристичног овалног штита.
Жена има право да носи очев изворни грб пре брака, током брака са или без спајања са мужевљевим грбом (impalement), и као удовица када може да носи било очев било мужевљев грб. Као и у другим областима, Шкотланђанке су историјски гледано уживале велику, чак приказујући своје грбове на штитовима стандардних облика, а не оним намењеним женама (лозанж, картуш). То је веома слично ситуацији у шкотском закону када су жене задржале своја презимена. У последње време, охрабрује се усвајање овалног облика штита за грбове Шкотланђанки, с обзиром да је згоднији и практичнији од чудног и угластог лозанжа.
Ако носилац грба нема мушке деце, онда његова најстарија кћер може наследити право на грб под условом да не мења презиме и да наследство није пренешено на неку другу особу. Она ће носити грб у своје име и предати га, заједно са презименом, својој деци, чувајући на тај начин име и грб породице. Ово није ствар учтивости, већ право које произлази по закону о наследству, јер је кћер сада баштиник породице. Њене сестре могу да се обрате молбом Lord Lion-у да име се доделе грбови у складу са редоследом наслеђивања, исто као и у случају мушке деце. И сестре могу своје грбове да пренесу на децу.
Сасвим је било уобичајено да у старим породицама муж и деца добровољно преузму име и грб жене која је била баштиник грба. Овакав обичај је представљао својеврсну клаузулу по којој се муж одрицао својег породичног имена и грба, и преузимао женин, но муж је могао и да споји презимена и грбове.
У Шкотској, жена има једнако право, као и сваки мушкарац, да затражи грб. Хералдички ауторитети не одобравају доделу челенке женама, осим ако за то постоји оправдан разлог, али ће мушким наследницима тих жена бити дато право на челенку. Племкиње високог рода ће уживати иста права на челенку, мото и чуваре штита као и мушкарци. Оне, међутим, неће моћи да истакну кацигу на својем грбу на основу логичне претпоставке да жене не учествују у ратовима, па самим тим не носе бојне кациге.
Брак, наследство и служба
Изазивају повезане проблеме. Током брака жена може да истакне мужевљев грб на овалном или угластом штиту. Као његова удовица она може да настави са коришћењем његовог грба, али ће он бити окружен црном траком (cordeliere). Ако је њен отац имао право на грб, она је слободна да изабере чији ће грб носити, или, што је сасвим уобичајено, може их спојити (impale), што ће рећи, поделити штит по вертикалној линији, мужевљев грб ће бири смештен на десној (хералдичкој) страни, а женин девојачки на левој. Оба грба ће бити приказана у потпуности са свим својим елементима, али без мешања строго се придржавајући деобне линије на штиту.
Деца ће, наравно, носити очев грб у складу са већ поменутим правилима наслеђивања. Ако њихова мајка нема брата, или јој је брат без деце, она постаје наследница и може очев грб пренети својој деци у наслеђе, што се, такође, односи и на мајчино девојачко презиме. Све ово важи и у случају када је мајка млађе дете у породици те наслеђује очев грб у складу са већ описаним правилима, или ако јој је Lord Lion доделио грб. У овим случајевима Lord Lion врши поделу грба детета (сина) на 4 поља (quarter), с тим што очев грб заузима I и IV, а мајчин II и III поље.
Постојећа пракса за млађу децу је да се у I и IV пољу уноси очев грб са изменама сходно правилима о наслеђивању, док у II и III поље иде неизмењен мајчин грб. Што се тиче даље линије наслеђивања (унучад) Lord Lion може читав, тако издељен, грб окружити одговарајућим знацима наслеђивања, тако да се из тако конципираног грба може закључити да је неко, нпр. други син човека који је трећи син човека ожењеног наследницом итд.
Хералдика, као уосталом и друге херметичке науке, није баш подложна модним трендовима. У последња два века била је присутна појава исказивања што већег броја сродничких веза у грбовима. Примери показују на десетине таквих веза истакнутих на великим штитовима. Шкотска никада није подлегла екстремима ове врсте, као што је то био обичај у Енглеској. Шкотска пракса дозвољава максималну поделу сваке четвртине на још 4 поља и то је све (grand quarter). Теоретски то нас доводи на број поља од 16, која говоре о нечијем племенитом пореклу генерацијама уназад. У суштини, шансе да су све жене у породици биле хералдички наследници је условна. Клатно се покренуло, што је изазвало велика противљена у Lyon Court-у даљем умножавању поља на штиту. Због тога већина најстаријих породица преферира коришћење најједноставнијих и најстаријих грбова својих предака.
Што се тиче хералдичке праксе на Западним острвима и Брдима, где су хералдичка правила касније стигла, потребна је мања дигресија. Многи магнати из тих крајева, у страху од заостајања у односу на своје ривале са југа земље, су од почетка кренули у комадање својих штитова (quarter). Занимљиво је да већина људи упитана да замисли свој грб креће од поделе штита на четрвртине. Ова “горштачка” подела грбова се може посматрати више као тотемистичка, а мање династичка.
Галије, лавови, орлови, људске руке, лососи и замкови чине галерију симбола који се у различитим формама јављају на острвским грбовима. Несумњиво да су ове породице у међусобним сродствима, али симболи који се јављају на њиховим грбовима су више део заједничког миљеа, но ствар наследства. Тако подељен грб се сматра даље недељивим (unum quid) и третира се као што би и сваки једноставни грб.
Inescutcheons су мали штитови постављени на средишну позицију грба изнад већег штита. У Шкотској се користе у великом броју примера. Тамо где је, нпр. извршена подела грба тј. штита на већи број поља, изворни породични грб се ставља у форми inescutcheon изнад свих осталих поља на средину штита. Други случај употребе ове форме, или врсте штита, је када носилац грба врши дужност шефа клана, или има власт над одређеном територијом (fief) те штит са инсигнијама својег достојанства ставља на свој грб у форми inescutcheon. Током векова неке породице су добијале почасти (augmentations of honor) у форми inescutcheon. Ови штитови су најчешће украшени круном одговарајућег ранга, или чак, као посебан знак краљевске милости, самом Круном.
На крају, inescutcheon се користи као замена за canton приликом приказивања грбова Nova Scotia или “црвене руке Алстера” за ранг баронета (Red Hand of Ulster). Енглеска пракса уметања грбова хералдичких наследница у форми escutcheon of pretence изнад мужевљевог грба не постоји у Шкотској.
Служба
Спајање грбова није обичај само када се ради о супружницима, исти поступак (impalement) се примењује и код грбова институција или служби за које неко ради. Штит се, такође, дели вертикално, само што грб службе иде на десну страну. Овакав грб је привремен и траје све док армигер ради у тој служби, Ако лице нема право на грб или одбија да му се неки додели, може истаћи само грб службе.
Примери оваквих грбова се могу видети у Шкотској код следећих институција: Office of the Lord Lion, шкотска црква, бискупије и опатије епископалне или римо-католичке цркве, гувернера единбуршког замка, или званичника универзитета. Многи припадници клера шкотске цркве су добили овакве грбове и могу их истицати све док служе цркви заједно са традиционалним кићанкама (украсима) и црним свештеничким шеширом.
Сасвим је умесно затражити спајање грбова у свим ситуцијама када институција и запослено лице имају право на грбове, нпр. председник компаније, градоначелник, ректор универзитета итд. Витезиви и даме виших степена реда Св. Џона и малтешки витезови имају допуштење да свом грбу додају елементе из грбова својих редова, то баш и не представља impalement али се тако третира.
Impalement је изузетан пример, јер истовремено уздиже достојанство службе славећи достигнућа особе која носи тај грб.
У Шкотској сав хералдички ауторитет потиче од Круне, и спроводи се посредством сувереновог представника The Lord Lyon King of Arms, чија титула потиче од неизмењеног древног симбола шкотског суверенитета, црвеног лава пропетог на штиту златне боје оивиченом љиљанима.
Краљевски грб Шкотске
Не може се са извесношћу утврдити када је лав спојен са Круном. У првим деценијама хералдике није постојала централизована контрола. Сасвим је јасно да су се првобитно грбови истицали и додељивали без неког посебног реда. Краљ Шкотске у то време је био Вилијам Лав, који је владао од 1165-1214. године. Управо је он био тај који је први усвојио црвеног пропетог лава за грб шкотског краља. Не појављује се на његовом печату с обзиром да је направљен пре изненадног успона хералдике у последњој четвртини XII века. Но, свакако се јавља на печату Вилијемовог сина и наследника шкотског престола, Александера II, и наставља да се појављује код свих потоњих шкотских владара.
Краљ Енглеске, Ричард Лавље Срце, пријатељ Вилијама Лава, је такође успоставио свој грб у то време. У почетку носио је грб на чијем штиту су била два лава усправљена и окренута један ка другоме, док није 1195. године усвојио грб са три лава, тзв. хералдичких леопарда, у ставу passant guardant, што је остао енглески грб до данас.
Лав је очигледан симбол неустрашивости и достојанства и, у својој улози краља животиња, пример земаљске, тј. пролазне, суверености. Широко је прихваћен диљем Европе и Шкотске, где је нашао примену у безброј случајева: древне територије Фајфова (црвени лав на златном штиту) и Галовеја (крунисани бели лав на плавом штиту), пропети лав сачињава династичке грбове Данбара (бели на црвеном штиту), Хоума (бели на зеленом), Ламонта (бели на плавом) Мекдовала (крунисани бели на плавом), Монбраyа (крунисани бели на црвеном), Дандаса (црвени на белом), Крајтона (плави на белом) и скорашњи црни лав на белом штиту Scottish Motor Trade Association Ltd., као и многи, многи други.
Лав древне келтске грофовије или краљевства Фајф (црвени на златном) је од посебног значаја. Овај грб сада користе породица Вемис као наследници Мекдафса, древне келтске краљевске династије Фајф, и тренутни Војвода од Фајфа (шеф клана Карнегис), на основу права поседовања теритоије Фајфа. Краљевски грб Шкотске, наравно, приказује сличног црвеног пропетог лава на златном пољу, али окруженог хералдичком фигуром double tressure flory counter flory. По правилу, овај додатни елемент на грбу би индицирао да се ради о млађој грани породице. Опште правило је: што је грб једноставнији то је старија породица. Међутим, то није правилан став у овом случају. По једној теорији се сматра да је ово настало уметањем орнаменталне структуре као ојачања, тј. истицања ивице штита.
Далеко поетичнија традиција подржава легенду по којој је орнамент доделио Цар Карло Велики 800. године краљу Шкотске Акајусу као гест захвалности на савезништву и знамење да ће француски љиљани бранити Шкотску, као што је шкотски лав притекао Француској у помоћ; по другој теорији, орнамент води порекло од трака помоћу којих су кћери Карла Великог везивале љиљане око својих глава. На жалост, не може се пронаћи писани доказ за ове тврдње, али се можемо дивити њиховом поетском и политичком импулсу.
Без обзира како се double tressure flory counter flory створио на шкотском краљевском грбу, он је остао снажно повезан са шкотском хералдиком, и, посебно, шкотском краљевском кућом. Орнамент се више никоме не додељује осим у случају краљевског одобрења и то ако је дошло до брака са неким из краљевске породице или као знак посебне захвалности Круне за нечију изванредну службу.
Прецизни смисао и природу краљевског грба је можда тешко схватити. Грб је истовремено и личан, владарски, и територијални, ознака суверености. Погрешно је рећи грбови Шкотске или Уједињеног краљевства. То су грбови краљевских кућа, краља Шкотске и краља Уједињеног краљевства Велике Британије и Северне Ирске. Зато је погрешно користити шкотског лава као заставу Шкотске; за то постоји краљевски стег који је владар одобрио као знамење лојалности Круни. Национална застава је крст Светог Андреје. Такође је погрешно звати га Стјуартовим лавом: он је био симбол краља Шкотске давно пре него што су то постали Стјуарти, и ако неко престане да краљује губи и право на краљевски грб.
Зато је 1292. године Џон Балиол преузео краљевски грб, остављајући свој по страни, када је проглашен престолонаследником шкотског трона услед преране смрти младе краљице Маргарете. Кад је исказао непослушност Едварду I, енглески краљ је букавално дао да се лав уклони из Балиоловог грба, чиме је овај добио надимак Тум Табард (празан грб).
1306. године Роберт Брус је преузео лава са круном. Грб који је до тог тренутка носио као Лорд од Анандејла (or saltire and chief gules), још увек постоји у грбовима Бруса грофова од Егина и Кинкардина, њихових рођака и многих градских грбова повезаних са овом породицом.
Шкоти су толико поистовећени са својим грбом, да су по једној анегдоти, која потиче из времена опсаде шкотских утврђења од стране енглеског краља Едварда I, овом одговорили на питање зашто истичу шкотски стег против њега, када је он и шкотски владар, одговорили да се они „држе Лава“ који је непролазни симбол шкотске независности и националног идентитета.
Нешто од тог истог поноса мора да је водило и Џејмса III да донесе закон у парламенту 1471. године по којем: „…у времену које следи неће више бити орнаменталног украса у његовом грбу, већ ће носити свој грб са лавом и ничим више.“ Можда је намеравао да овим покаже како се његова моћ суверена не може оспорити, али у реалности ово је прошло мало запажено. Постоји мали број случајева када је уклоњен горњи део орнамента на шкотском грбу, Након Џејмса IV ова тема није више отварана.
Љупка и трагична Мари, краљица Шкотске од малих ногу (са 6 дана старости), користила је хералдику као брилијатно и збуњујуће оруђе као што јој је био и живот. Удата за француског дофена (престолонаследника), она је спојила свој грб са његовим, а укључила је и грб Енглеске да би истакла своје право на енглеску круну. По смрти „Крваве“ Мари Тјудор 1558. године, шкотска краљица је заиста постала легитимни претендент на енглески престо у очима католичког света, с обзиром да је Елизабета, кћер Ане Болен и Хенрија VIII била ванбрачно дете. Мари је, према томе, имала чврсте основе за своје истицање претедентства, али је то искоришћено као доказ против ње на судском процесу који је организовала Елизабета 1587. године, када је Мари осуђена на смрт и погубљена.
Шкотски краљевски грб је постојао већ више од 400 година када је, 1603. године, Марин син, Џејмс VI, проглашен краљем Енглеске (и Француске) након смрти краљице Елизабете. Једноставни грб краља Шкотске је измењен да би у себе примио додатно краљевско достојанство. По краљевој жељи грб је издељен на 4 поља (quartering). У Шкотској, у I и IV пољу је шкотски грб, а у II пољу је енглески краљевски грб који је већ у форми quarter: I и IV поље представљају француски љиљани – као обележје старе енглеске тежње ка француском трону – II и III поље је попуњено енглеским леопардима. У III пољу свога грба, Џејмс је приказао ирску харфу, што представља прво помињање Ирске у грбу неког владара са острва. У енглеској Џејмсов грб је изгледао мало другачије, наиме, у I и IV пољу је сада постављен већ описани енглески краљевски грб, док је шкотски смештен у II, а ирски у III поље. Ефективан и дипломатски аранжман који се од тада углавном употребљава до данас. Слична уклапања су морала да се изведу и у свим осталим елементима грба, нпр. држачи штита, креста и девиза.
1426. године Џејмс I је постао први шкотски краљ који је користио држаче штита, једнорога у неким приликама и лава на свом личном печату. Постепено једнорог је заменио лава у улози чувара штита. Џејмс V, Мари и Џејмс VI су користили два једнорога са крунама око њихових вратова и ланцима пребаченим преко њихових леђа, држећи не само штит и кацигу, већ и краљевске стегове.
Након 1603. године Џејмс VI, сада Џејмс I од Енглеске, задржао је једнорога и преузео лава из енглеског краљевског грба, за своје држаче штита. Опет је примат дат шкотском грбу у Шкотској, и једнорог је био не само на десној – важнијој хералдичкој страни – већ му је дата и империјална круна да би одговарао по важности другом држачу штита, енглеском лаву. Једнорог држи стег Шкотске на којем лепрша бели крст Св. Андреје, а лав стег енглеске са црвеним крстон Св. Ђорђа. Јужно од границе, међутим, примат је уступљен лаву, нема стегова, а шкотском једнорогу није додељена круна. Можда се због тога каже „да се лав и једнорог боре око круне“. И тако је остало до данас.
Из овог времена датира и пракса приказивања шкотске краљевске кресте, црвени лав који седи окренут ка посматрачу (affronte), крунисан и држећи мач у десној а скиптар у левој шапи, изнад Круне и кациге, уместо енглеске краљевске кресте – крунисаног златног лава који стоји изнад круне. Такође, шкотска девиза „In Defense“ – скраћена од „In my defense God me defend“ – се користи уместо енглеске „Dieu et mon droit“. Краљ Џејмс је користио своју личну аугментацију – огрлицу од стилизованих чичака да би окружио штит. Данас би штит био окружен не са подвезицом као у Енглеској, већ са орглицом Витешког реда Чичка и девизом „Nemo me impune lacessit“ (Нико ме не може провоцирати некажњено).
Споразум о уједињењу из 1707. године распустио је енглески и шкотски парламент и заменио их парламентом Уједињеног краљевства. Споразум је омогућио краљици Ани да уреди свој грб сходно оствареном уједињењу. Она је уредила грб по правилима о браку, што ће рећи: I и IV поље је подељено вертикално и шкотски лав је дошао на десну хералдичку страну у Шкотској (а леву у Енглеској), а енглески леопарди на леву, тј десну хер. страну; у II поље су се сместили француски љиљани; а ирска харфа је остала у III пољу.
Са доласком куће Хановер на трон, грб тог краљевства је укључен у IV пољу грба владара Уједињеног краљевства, све док 1801. године краљ Џорџ III напокон није изоставио љиљане, тиме одустајући од вишевековне тежње ка француском трону, и дао Шкотској и Енглеској засебна поља, а грб Хановера поставио у форми inescutcheon.
Историја нам говори да је било још мноштво других прилагођавања грба краљевске куће личним и политичким променама, али основна четвртинска форма, која је приоритет елементима грба давала у зависности од тога где се краљ физички налазио, успостављена од стране Џејмса I, је задржана до данас. Као жена, краљица Викторија није могла да наследи престо Хановера, који је припао њеном ујаку, те се из краљевског грба губи грб краљевске куће Хановер. Краљевски грб се од 1837. године, када је Краљица Викторија као осамнаестогодишњакиња ступила на краљевски престо, суштински није мењао до данас, иако се претпостављало да ће она бити последњи британски монарх.
Лав је у Шкотској други краљ. Од краја XIII века, Круна је преузела контролу над доделом и уређивањем грбова. Суверен као извор свих части остаје и даље врхунски ауторитет у области хералдике. У Шкотској, међутим, ова моћ је делегирана још у давно време ексклузивно на Lyon King of Arms, главног хералдичара. Почеци његове службе сежу у саму зору хералдике, до древног келтског Ард Шонакида, барда (песника) који је бележио догађаје у краљевској кући, чија је улога стопљена са сличним дужностима Лајона. Једна од важнијих дужности главног хералдичара је и да пре крунисања сваког монарха издекламује његово порекло коленима уназад; на Крунисању краљице Елизабете II 1953. године, Лорд Лајон је на галском језику декламовао њено порекло још од времена родоначелника краљевске династије, Фергуса Мор Мекерка из V века – сличан процес је непрекидно трајао око сат и по времена на последњем „чисто“ шкотском крунисању Чарлса II 1651. године.
The Lyon је једна од највећих дужности шкотске државе, судија свега повезаног са хералдиком укључујући и наслеђивање титула, промене имена, као и све државне, краљевске и јавне церемоније у Шкотској. Називају га Лорд Лајон, као живи симбол суверенитета његова личност, као и монархова, је света и нападати га је издаја. Некада, он је буквално бивао крунисан, приликом инаугурације на дужност главног краљевског хералдичара, од стране краља шкотском круном и имао је право да носи сребрну и неукрашену верзију шкотске краљевске круне. Он је King of Arms (што би се могло превести као краљевски хералдичар) и секретар најстаријег и најузвишенијег витешког реда у Шкотској – реда Чичка (Order of the Thistle). За разлику од енглеских колега који су били установљени као хералдички колеџ под контролом Earl Marshal-а, војводе од Норфока, од стране Ричарда III, шкотски хералдичари немају никог изнад себе до самог суверена – краља Шкотске. Главни хералдичар заједно са својим сарадницима аутоматски постаје део краљевског дома.
У хералдици треба уживати, али то се мора изводити уважавајући њене законе и традицију или ће се од свега тога изродити бесмисао и хаос. The Lyon Court постоји баш из тог разлога. Успех у тој борби омогућио је Шкотима и Шкотској једну од најчистијих и најживљих хералдичких традиција на свету. Данас је поменута институција примарно фокусирана на доделу нових грбова појединцима, компанијама и владиним службама, као и на праћење наслеђивања постојећих грбова и додељивањем истих млађим члановима породица. Као и сваки суд Lyon Court има свог судског бележника (Lyon Clerk), архивара (Keeper of the Records) и све остало неопходно особље. Садашњи бележник, Carrick Pursuivant, је први службеник хералдике женског пола који је икада био постављен у Уједињеном Краљевству, чињеница која говори о једнакости жена коју дуго уживају у шкотском правосуђу. Као судија, Лорд Лајон преседава у својој униформи, хермелином оивичена тамноцрвена судијска одора по угледу на ону коју је носио његов претходник на крунисању Александера III 1249. године. Међутим, чешћи је случај да се процеси воде у много опуштенијој атмосфери.
У састав The Court of the Lord Lyon улази још и шест хералдичара и шест помоћника (pursuivants); њихов број је преполовљен 1867. године. Постављени од стране Лајона, они га прате на свим државним манифестацијама, додели грбова и појављују се као његови представници. Њихове титуле, које се ротирају, су древне и осмишљене да подсећају на стара времена: хералдичари Albany-ија, Islay-а, Marchmont-а, Ross-а, Rothesay-а и Snowdoun-а, помоћници (pursuivants) Bute-а, Carrick-а, Dingwall-а, Kintyre-а, Ormonde-а и Unicorn-а. Постоји још неколико других, такође древних титула, као што су: Falkland, Linlithgow и March, али оне се веома ретко користе и то само у изузетним приликама. Одевени у величанствене одоре, носећи скиптре својих достојанстава, они обогаћују колорит и додају величанствености древног шкотског краљевства приликом државних манифестација.
У Шкотској поред званичних (државних) хералдичара, постоје и приватни, који су везани за велике куће вековима уназад: Слеинс за грофове Ерол; Гариок за грофовију Мар и Ендјур за грофове Крафорд.
Шкотска круна
Шкотска круна заједно са мачем државе и скиптром сачињава шкотске краљевске регалије, најузвишеније симболе краљевине и уједно и најстарије у Уједињеном Краљевству. Укључујући у себе и делове раније круне, Круна Шкотске је прерађена за Џејмса V 1540. године. Разликује се од садашње Круне Св. Едварда направљене за крунисање Чарлса II за краља Енглеске 1661. године, која се од тада користи за крунисања у Енглеској. Старе енглеске регалије су уништене по наредби Парламента. Чарлс је, заправо, крунисан у журби на Нову 1651. годину пре него је био приморан да побегне пред напредовањем снага Парламента под командом Кромвела, које су хитале да казне Шкоте јер су устоличили сопственог краља. То је задњи пут да је Круна Шкотске искоришћена на крунисању. Херојска одбрана и спашавање шкотских регалија од Кромвелових одлучних трупа је светла епизода у тадашњем конфузном времену. Занимљива је, наиме, и судбина самих шкотских регалија.
Регалије су враћене из својег места скривања (испод пода Kinnef Kirk-а) и употребљене поново на заседањима шкотског парламента, као симбол краља у парламенту. Регалије су уз велике почасти доношене из Единбургшког замка у Парламент живописном процесијом познатом под именом Riding of the Parliament и онда полагане испред престола док је парламент био у заседању. Закони су били проглашавани када би скиптром био дотакнут текст закона.
Последњи тако проглашени закон је био Споразум о Уједињењу који је омогућио да регалије остану у Шкотској: „…и да ће оне остати тако у временима која дођу, не опирући се Унији.“ У ствари, оне су стављене у велики ковчег, који је узидан у Крунску собу Единбургшког замка. Стотину и једанаест година касније њихов сан је поремећен од стране нестрпљивих владиних службеника који су их поново открили на светлост дана. Од тада регалије се приказују у јавности, спремне да испуне било коју улогу коју им будућност може наметнути.
Похвално је забележити да Круна Шкотске може, уистину, бити виђена у све чешћим јавним изложбама. The Lyon Office мора да прими сваку похвалу за свој допринос очувању шкотских националних симбола.
Прагматична хералдика
Пошто смо сагледали правила и принципе који руководе “тихом науком”, њихову примену и њихов процват, сада почињемо да посматрамо хералдику са много ширег аспекта.
Још у својим раним почецима, хералдика је универзално била експлоатисана због својих практичних и декоративних квалитета. Наредне редове ћемо посветити једном од најуочљивијих облика примене хералдике – екстерни украси на зградама и фасадама.
Хералдика исклесана у камену представља један од најзначајнијих извора за сагледавање њеног утицаја на архитектонско наслеђе Шкотске. На зградама, велике површине су употпуњене логично распоређеним прозорима и вратима. Клесана декорација у форми хералдичких оплата наглашава иницијалну кружну форму оквира врата и прозора, али како је време пролазило ово је почело да се поставља све више и више док није достигло линију крова. Тамо су декорације заузеле позицију између димњака, прозора спаваћих соба, забата и шиљатих кула. Значај употребе хералдике се није ограничио само на екстерну употребу и ми ћемо видети како су и ентеријери и намештај такође били предмет ове форме украшавања.
Од 1500. до 1850. године хералдика на зградама је обично указивала на власништво или Круне или појединаца. Током друге половине XIX века свеобухватни програм изградње нових државних зграда, цркава, уметничких галерија, музеја и наменских индустријских објеката је довео до оживљавања декоративне хералдике у циљу истицања грађанског или патриотског поноса, или корпоративног власништва. Глазгов, Абердин, Гринок, Хавик и друге градске општине изградиле су државне коморе, украшене грађанским грбовима; Данди и Глазгов су изградили Albert Institute и Kelvingrove Museum&Art Gallery, обе украшене сопственим грбовима, али све наткриљује изузетна Scottish National Portrait Gallery у Единбургу, где јединствена хералдичка шема покрива и ентеријер и екстеријер. Преко 120 грбова утопљених у камен, боју и витраж бележе појединце, институције и друштва која формирају живописну историјску структуру Шкотске.
Жртве које је поднело на хиљаде шкотских мушкараца и жена у сукобима током I светског рата су забележене у Scottish National War Memorial у оквиру Единбуршког замка и на безброј ратних споменика диљем Шкотске. Хералдика је коришћена и на National War Memorial као и на многим локалним споменицима, као што је онај у Абердину, да би симболисала неповратне губитке које су та подручја претрпела.
Истицање краљевског грба
Краљевски грбови Шкотске или Уједињеног Краљевства се могу видети на разним грађевинама. Разлози овог истицања су различити. У време феудалног система многи велепоседници су добијали поседе директно од шкотског краља. Они су истицали краљевски грб изнад својих на главним улазима замкова и кула са циљем да демонстрирају своје везе са Круном. Примери су безбројни: Huntly Castle и Tolquhon Castle итд. истичу важност поменуте комбинације, поред поменутих има и много напуштених кула и кућа које такође следе овај стил.
Везе између Круне и Цркве су хералдички демонстриране у Spynie Palace у Мореју, некада седишту моћних бискупа Мореја чија катедра у Елгину такође носи краљевски грб на стубу који подупире свод Chapter House. Краљевске зграде насељене монарсима природно носе ознаке Краљева Шкотске. Палате Линлитгова, Фокланда и Холирудхауса опскрбљују нас са варијететима исклесаних декорација. У Единбургу и Стирлингу има празних кућа које су некада истицале грбове уништене од стране Кромвелових војника 1651. године.
Један од познатијих клесара, Вилијам Волас, је посебно волео да примењује хералдичке детаље у својим делима. Део палате у Единбургу је био ремоделиран између 1615. и 1617. од стране Воласа пре једине посете Шкотској краља Џејмса VI након што је постао краљ Енглеске. Клесар је искористио краљевске амблеме изнад сваког прозора да би симболизовао уједињење Круна. Чичкови, руже, круне, порткулуси, харфе, заједно са краљевским иницијалима и годином 1616. су истакнути на згради. Вилијам Волас је поновио овај декоративни приступ две године касније у палати Линлитгов где је морао да поново изгради западно крило. И тамо су прозори добили симболе уједињења са додатним елементима који су асоцирали на титулу Принца од Велса. Неочекивана смрт Принца Хенрија 1612. године је довела да његов млађи брат, Чарлс, постане наследник са титулом Војводе од Ротесеја и Принца од Велса. Линлитгов носи чичкове, љиљане, руже, лава из шкотске кресте и иницијале као и три перца Чарлса, Принца од Велса.
Краљевске прокламације су извођене широм Шкотске испред тзв. mercat cross (тржних центара) сваког краљевског бурга (града, места). Многи од њих су и данас још увек очувани и носе симболе краљевског ауторитета. Абердин поседује један од најлепших и иако датира из 1686. када су редовне краљевске прокламације престале да се изводе, краљевски грб је и даље део његове декоративне схеме. У бургу Инверкеитинга у Фајфу се налази један на којем су приказани краљевски и грб Дагласових, а викторијански обелиск у Единбургу, који је 1885. године заменио претходни, носи краљевске грбове и Шкотске и Уједињеног краљевства уз додатак још шест других штитова обојених јарким бојама. Неуобичајени шкотско/уједињено краљевски mercat cross је лоциран у Фрејзербургу, Абердиншајру, и датира из 1603. године. Он је недавно рестауриран.
Грађевине које је подизала Влада у име Круне углавном потичу из раног XVIII века наовамо. Датум изградње многих је утврђен на основу краљевског грба које носе а који је био актуелан у то време. Неколико зграда је подигнуто након проналаска вештачког камена који је добио име по свом проналазачу, тј. проналазачици г-ђи Код из Лондона. Код камен је моделиран или вађен из калупа пре печења на високим температурама да би произвео архитектонске облике који су могли да се инкорпорирају у грађевине.
Као што је већ поменуто на почетку овог текста, хералдика је нашла практичну примену не само у архитектури, већ и у областима попут баштованства, намештаја, па чак и током погреба. Заиста, просто је неисцрпан списак домена у којима је хералдика пронашла своју сврху и примену. Наведимо само неке, нпр. лични грбови шкотског племства, који су се током XVI и XVII века масовно истицали на кућама и споменицима. Ту се не сме заборавити истицање хералдичких обележја на гробљима и надгробним споменицима. Друга половина XIX века је карактеристична по измешаности стилова у архитектури укључујући и побуђено интересовање за традиционално шкотско грађевинарство што је резултирало развојем тзв. шкотског баронијалног стила.
Значајна употреба хералдике у практичне сврхе огледа се и у њеном истицању на тзв. marriage stones, што би се могло слободно превести као венчани спомени, видљив доказ нечијег венчања изнад улазних врата породичног дома. Ако су оба супружника били армигери, истицан је грб у impalement варијанти.
Баште и вртови такође нису били занемаривани од стране армигера у сврху истицања хералдичких ознака. Један од најпознатијих примера ове врсте хералдичког разметања у Шкотској је и Edzell Castle у Ангусу. Замак и врт је креиран од стране млађе гране породице Линдсаy. Главни елемент њиховог грба је хералдичка фигура fess chequy. Поред Edzell Pleasance у Шкотској постоји још много примера хералдичког уређивања вртова.
Шкотски ентеријери представљају богату множину површина и простора за хералдичку експлоатацију. Током векова одређени број специфичних локација је постао популаран за истицање хералдичких обележја, као што су нпр. плафони, камини и намештај. Поред тога хералдика се наметнула као својеврсна декорација предмета попут звекира на вратима или прозорских стакала и окана.
До сада смо били у прилици да се упознамо са хералдичким приказима на и унутар шкотских кућа, што би отприлике требало да обухвати све наведене варијетете хералдичке практичне примене, но постоји и један важан аспект њене употребе: да обележи достојанствени крај свог армигера, истицањем грба на његовом ковчегу и гробници.
Симболизам у савременом животу је много више преовлађујући него икада раније. Свакодневно смо окружени логоима, модерним супститутима писаног језика који су ехо пиктографског квалитета хералдичких промена – систем визуелне комуникације осмишљен у ери неписмености. Друштвене конвенције више не познају даме и господу, уместо тога имамо мушкарце и жене. Како корачамо новим миленијумом, цивилизација полако затвара систем симбола отворен још у време средњег века, који је подстакао развој науке о грбовима – хералдике.
Стари начини означавања власништва, личног или јавног, још увек опстају: хералдичке инсигније на књигама, заглављима писама, накиту. Баш као што је XIX век означио оживљавање интересовања за хералдику, тако је и крај XX века доживео сличну реакцију. У ери масовне потрошње, индивидуа трага за својим идентитетом истичући јединствени сет личних симбола означених као грбови.
Можда један од разлога поновне популарности хералдике лежи у њеном колориту. Поредећи га са сивим тоновима монохромизма савременог друштва, раскош хералдичких боја се још јасније истиче. Одсјај златног листа, богатсво хералдичких тинктура и подрхтавање хералдичког банера (заставе) не омогућава само заштиту и декор уклесаним каменим панелима, већ додаје и варијетету визуелног доживљаја окружења.
Хералдика је опстала, и још увек је задржала на значају и након осам векова, јер се прилагодила променама у трендовима али и у друштву, што је важније. Она испуњава основне људске карактеристике: индивидуалност, уметничку креативност и људску таштину. У Шкотској се хералдичкој науци придаје далеко највећи значај од свих осталих европских земаља. Као таква, она представља оно што чини шкотско културно наслеђе другачијим од осталих и стога захтева посебну пажњу и признање.