Породична историја Дикића и Миловановића

by

Генеалогија (од грчког: γενεά генеа, генерација и λόγος логос, знање), познатија и као породична историја, је помоћна историјска наука која се бави изучавањем порекла породица и линија наслеђивања. У својим истраживањима, генеалози се користе усменим предањима, историјским архивама и записима, генетским анализама и другим изворима информација како би дошли до чињеница о пореклу неке породице и породичним везама њених чланова. Резултати се могу представити тзв. породичним стаблима или у виду писаних докумената.

Неко ће се с правом запитати зашто је уопште битно да знамо наше породично порекло. Исто питање се може упутити сваком историчару. Зашто је уопште битно познавати историју? Одговор на оба питања је једноставан, уколико знамо од кога потичемо, која су (не)дела наших предака, којем историјском миљеу припадамо, знаћемо како треба да се понашамо, треба ли нешто исправити, чиме се поносити. Идентитет је оно што човека чини цивилизованим бићем, у супротном увек бисмо почињали све изнова не обраћајући пажњу на достигнућа претходних генерација, стечена знања и мудрости. Искуство је нешто што се стиче животом, али неке ствари можемо научити на примерима других који су живели пре нас и тако спречити беспотребно расипање енергије и других ресурса како бисмо то искуство и знање стекли, а можда и спречити неке погрешне потезе који би могли да доведу до негативних последица.

Бавећи се професионално хералдиком, неизбежно сам дошао у додир и са генеалогијом. То је родило неизбежна питања о породичној историји и пореклу. Дуго сам слушао породичне легенде и маштао да једнога дана ангажујем генеалога који би потврдио или оповргао све те приче и коначно ми донео истину о мојем пореклу. Стицајем околности, упознао сам једног од врсних савремених српских генеалога, г. Алескандра Бачка, који је на моју велику срећу пристао да се позабави породичним пореклом породица Дикић и Миловановић, што је девојачко презиме моје мајке.

Текст који преносим у наставку је интегрална верзија два документа која је г. Бачко написао о мојој породичној историји.

ПОРОДИЦА ДИКИЋ

DikiciПородица Дикић је из места Вољчинце у Топлици (југоисточна Србија). Крсна слава ове фамилије су св. Врачи Козма и Дамјан, 14. новембра по новом календару (1. новембра по старом).

Презиме Дикић формирано је по личном имену Дика. У питању је име које се јавља и код мушкараца и код жена. Мушко име Дика је врло ретко. Оно је забележено у Речнику косовско – метохијског дијалекта и у једном прегледу Српских народних имена, који датира с краја 19. века. У наше време ово мушко име није потврђено. Оно је могло бити формирано као варијанта имена: Дикосав, Димитрије, Радисав, или неког сличног имена. Са друге стране, ово име је могло представљати именицу „дика“ (понос), узету за лично име. Иначе, Дикосав (Дикослав) је „сложено име“, очигледно од словенских основа. (1)

на слици: Јелисавета и Боривоје (родитељи мојег оца Ивана), с лева Пека, Зорица и Иван, усликано крајем педесетих година XX века у селу Вољчинац

Женско име Дика, за разлику од истоветног мушког имена, релативно је често у наше време. Оно је седамдесетих година 20. века било релативно често у југоисточној Србији (у крају око Ниша, Лесковца, Врања, Власотинца, Црне Траве, Пирота итд.). У то време је женско име Дика забележено и у другим областима: источној Србији, Косову, Метохији, Рашкој области, долини Велике Мораве, долини Западне Мораве, Мачви, Срему, Славонији, северној Далмацији, као и по другим областима. Ово име наводи се и у старим српским поменицима. Женско лично име Дика је настало или као варијанта женског имена Димитрија (Дмитра), или од термина „дика“ (понос), који је узет за лично име. (2)

Судећи по знатно већој учесталости женског имена Дика, него истоветног мушког имена, може се претпоставити, да су Дикићи у Вољчинцу добили презиме по својој родоначелници. (3)

Породични надимак породице Дикић у Вољчинцу је Параћинци. Овај надимак упућује на порекло ове фамилије из параћинског краја. Иначе, породични надимци у југоисточној Србији су често добар показатељ породичног порекла. Они су најчешће старији од самих презимена у том делу Србије. (4)

Вреди поменути, да су досељеници из околине Параћина забележени и у другим топличким насељима. Има их, на пример, у Прокупљу. Тамо су им преци насељени непосредно након ослобођења Топлице, 1878. године. (5)

Само презиме породице Дикић највероватније је формирано средином, или у другој половини 19. века. То није изузетак међу презименима породица у југоисточној Србији. Наиме, стална презимена увео је у Кнежевину Србију кнез Александар Карађорђевић тек 1851. године. Пре тога је већина становника носила „презиме“ формирано по личном имену или занимању оца. По мајци су се појединци „презивали“ у случају, да је рано остала удовица и да је сама подизала своју децу. Према томе, ова „презимена“ су се махом мењала из генерације у генерацију. Стара, родовска презимена била су тада у мањини. Стална презимена су уведена у југоисточној Србији тек после ослобођења 1878. године, заједно са увођењем администрације Кнежевине Србије. (6)

До ослобођења од Турака, 1878. године, Топлица (област у сливу истоимене реке) је имала већинско албанско (арнаутско) становништво. Оно је тада избегло на Косово и у друге области. Иначе, преци албанског становништва били су досељени у готово опустелу Топлицу, махом у 18. веку, после сеоба Срба под патријарсима Арсенијем III Чарнојевићем и Арсенијем IV Јовановићем – Шакабентом. (7)

У ову област је непосредно након 1878. године извршена масовна колонизација српског становништва из различитих крајева: са Косова, из копаоничког краја, околине Новог Пазара, околине Сјенице, Црне Горе, Херцеговине, Босне, Македоније, шопских области југоисточно од Топлице, Бугарске, Војводине, као и из других области. Потомци досељеника из тог периода чине већину данашњег српског становништва Топлице. (8)

IvaУправо је у то време владин изасланик М. Максимовић писао министру просвете следеће: „Из Алексиначког, Крушевачког и Књажевачког округа досељава се народ у гомилама с намером да се настани у напуштеним арнаутским селима…“. Иако је у почетку српска власт забрањивала стално досељавање ових породица, ипак су многе од њих трајно остале у Топлици. (9)

Ипак, становништво појединих српских села успело се одржати под турском влашћу, све до ослобођења. За њих се наводи: „бројно најслабија, стариначка топличка популација била је расејана готово по свим насељима Топлице и Косанице“. Међу насељима, у којима знатан део становништва чине ове старије српске породице, је и Вољчинце. Ово место је било једно од „затечених насеља под агалуцима (господарлуцима)“. (10)

на слици: Иван (мој отац), сликано у Београду осамдесетих година XX века

С обзиром на овакву структуру становништва Вољчинца, али и Топлице уопште, не може се са сигурношћу утврдити, када су досељени преци Дикића. Они би могли потицати од старијег слоја српског становништва Топлице, које је на тим просторима живело у доба турске власти, али и од насељеника, који су дошли непосредно после 1878. године, у поменутим масовним миграцијама. (11)

По другим областима се такође јављају породице са презименом Дикић. Оне најчешће нису у сродству са својим презимењацима у Вољчинцу. Такав је вероватно случај са Дикићима у селу Врбовац у Горњој Морави, јужно од Гњилана. Они су пореклом из града Гњилана, а предак им се доселио почетком 20. века као бакал. (12)

Са својим презимењацима у Топлици несумњиво нису сродни ни Дикићи, који живе у селу Попадићима код Ваљева. Они славе св. Николу, а предак им се доселио као мајстор из Годечева код Ужица. Била су их 3 домаћинства у Попадићима, на прелазу из 19. у 20. век. Оваквих примера свакако има још. (13)

Даклe, преци породице Дикић, судећи по породичном надимку Параћинци, доселили су се у Вољчинце из параћинског краја. Њихово досељавање могло се одиграти још за време турске власти у овом крају, пре 1878. године, али и након ослобођења, у време најинтензивнијег насељавања у Топлицу. Презиме Дикић највероватније је формирано по имену родоначелнице Дике, средном, или у другој половини 19. века.

ПОРОДИЦА МИЛОВАНОВИЋ

MilovanoviciПородица Миловановић је из места Дабиновац код Куршумлије у Топлици (југоисточна Србија). Крсна слава ове фамилије је св. Арханђел Михаило, 21. новембра по новом календару (8. новембра по старом).

Презиме Миловановић формирано је по мушком личном имену Милован, како се несумњиво звао родоначелник ове породице. Милован је „трпни придев од глагола миловати узет за лично име“. (14)

на слици: Недељко и Ана (родитељи моје мајке Славице), усликано у неком од фотографских атељеа у Београду крајем педесетих година XX века

Лично име Милован је било често у прошлости, а и данас је релативно фреквентно. Оно се јавља готово на целокупном српском етничком простору. Такође, забележено је у многим старим документима. С обзиром на те чињенице, у многим српским областима јављају се носиоци презимена Миловановић. Они најчешће нису у међусобном сродству, већ су само њихови (несродни) родоначелници носили исто лично име. (15)

Преци породице Миловановић доселили су се у Дабиновац у Топлици из области „Стари Колашин“. Из исте области су се у Дабиновац населили и преци породица: Јовановић, Младеновић, Василић и Вуловић. Ове фамилије, по свему судећи, нису у сродству са Миловановићима, барем не у ближем. (16)

У Дабиновцу има и бројних потомака досељеника из племена Бањани на данашњој црногорско – херцеговачкој граници, који су ту дошли у два наврата, 1889. године (80 породица) и 1904. године (мали број досељеника). Они нису сродни са Миловановићима. (17)

Не зна се тачна година, када су се Миловановићи и други досељеници из „Старог Колашина“ настанили у Дабиновцу. То се свакако одиграло у периоду крајем 19, или на самом почетку 20. века, тачније након ослобођења Топлице од Турака 1878. године. (18)

Пре ослобођења од турске власти, топлички крај је имао већинско албанско, односно арнаутско становништво. Албанци су око 1878. године избегли на Косово, у Метохију, као и у друге области. Њихови преци били су досељени у готово опустелу Топлицу, претежно у 18. веку, после сеоба Срба под патријарсима Арсенијем III Чарнојевићем и Арсенијем IV Јовановићем – Шакабентом. (19)

Непосредно након 1878. године је у Топлицу извршено масовно досељавање српског становништва. Досељеници су били из различитих области: са Косова, из поткопаоничког краја, околине Новог Пазара, сјеничког краја, Црне Горе, Херцеговине, Босне, шопских области југоисточно од Топлице, Војводине, Македоније, Бугарске, као и из других крајева. Потомци досељеника из тог периода чине апсолутну већину данашњег српског становништва Топлице. (20)

Управо је у том периоду владин изасланик М. Максимовић писао министру просвете следеће: „Из Алексиначког, Крушевачког и Књажевачког округа досељава се народ у гомилама с намером да се настани у напуштеним арнаутским селима…“. Иако је у почетку српска власт забрањивала стално досељавање ових породица, ипак су многе од њих трајно остале у Топлици. (21)

Slavica

Малобројно стариначко (старије) становништво успело се одржати под турском влашћу, све до ослобођења. За ове житеље се наводи: „бројно најслабија, стариначка топличка популација била је расејана готово по свим насељима Топлице и Косанице“. (22)

Име предела одакле су дошли преци Миловановића, „Стари Колашин“, може се односити на две различите области. Једна од њих је Ибарски Колашин, предео који се у грубим цртама подудара са подручјем општине Зубин Поток (у саставу покрајине Косово и Метохија). Друга је околина насеља Колашина на данашњој територији Црне Горе. (23)

на слици: Славица (моја мајка), сликано у Београду осамдесетих година XX века

У ближој и широј околини црногорског Колашина није забележено презиме Миловановић. Није ни упамћено евентуално раније присуство породице са тим презименом на подручју црногорског Колашина. (24)

У Ибарском Колашину, међутим, живи релативно стара породица Миловановић, чији чланови славе св. Арханђела Михаила. Прислава ових Миловановића је Велика Госпојина („Велика Госпођа“). Ова фамилија је лоцирана у селу Доње Вараге, југоисточно од Зубиног Потока. Била су их 2 домаћинства средином 20. века. Дабиновачки Милосављевићи су се свакако развили као огранак ове породице. (25)

Преци Миловановића доселили су се у Доње Вараге из Кобиље Главе, насеља које је такође лоцирано у Ибарском Колашину, северно од Зубиног Потока. (26)

У Кобиљој Глави Миловановићи и данас имају сроднике. У питању су чланови породице Краговић, који такође славе св. Арханђела Михаила, а прислављају Велику Госпојину. Средином 20. века је у Кобиљој Глави било 14 домаћинстава ове породице. Они су тада били једини мештани овог насеља. Старије презиме Миловановића је Краговић. (27)

Према породичном предању, приликом повлачења војске Хусеина Градашчевића са Косова (1831. године), „нашли су новац“. Тада су од бега «за 9 ћеса» новца купили у Ибарском Колашину: села Кобиљу Главу и Падине, као и Врбе, заселак Лучке Ријеке. Након ове куповине, из Кобиље Главе су се иселили Малетићи, који су ту раније живели. Они су прешли у Метохију (у Суво Грло и Исток). (28)

Из Кобиље Главе су се Краговићи исељавали у различитим правцима. Познато је, да су неки од њих прешли у: Пантину на Косову, Јанковић у Топлици, копаонички крај, као и у Жабар код Косовске Митровице. (29)

Краговићи су на простор Ибарског Колашина досељени из села Луков До, испод планине Рогозне (новопазарски крај). У «доба Карађорђа» (за време Првог српског устанка) прешли су из овог места у Кобиљу Главу. У Луковом Долу данас немају сроднике по мушкој линији. (30)

Родоначелник Краговића звао се Павић. Његови потомци који су живели средином 20. века, бројали су до овог свог претка 6 колена. Према томе, досељавање ове фамилије у Луков Дол одиграло се у другој половини 18. века. (31)

Павић се доселио у Луков До из Мораче (племена Морачани) у Црногорским Брдима. Морачани су лоцирани у изворишном делу реке Мораче. (32)

Специфична комбинација славе и приславе Краговића и Миловановића (св. Арханђел Михаило и Велика Госпојина) указује на њихово порекло од групе међусубно сродних братстава, која се зове Доњоморачани или Богићевци. (33)

Од укупно 956 домова колико има у Доњој Морачи, на Богићевце (Доњоморачане) отпада 467 кућа. У Богићевце спадају: Перовићи, Меденице, Дожићи, Вујисићи, Рашовићи, Радовићи, Лакићевићи, Ракочевићи, Вуксановићи и Добричани. (34)

Заједнички предак свих Богићеваца био је Богић Морачанин. По његовом личном имену се Богићевци тако зову. Богић се, према предању, доселио у место Прекобрђе у Доњој Морачи из околине Хума Хотскога (код данашње границе Црне Горе са Албанијом, на источном ободу Зетске равнице). Он се, како се сматра, одатле прво доселио у племе Куче, а затим у племе Братоножиће. У том племену се оженио, па је после неколико година прешао у Морачу. У Братоножићима, иначе, данас постоји баштина Богићев До, названа тако по неком старом становнику, највероватније по овом Богићу. По народној традицији, Богић је био потомак Гојка Мрњавчевића, наводног брата краља Вукашина. Не постоје, међутим, историјска документа која би потврдила ову традицију. (35)

У историјским изворима, тачније турским дефтерима за 1475/77. годину, као главар племена („џемата“) Доње Мораче, јавља се Богић (син) Братојев. Он је, свакако, био идентичан са Богићем Морачанином из предања. Његово досељавање се, дакле, одиграло средином 15. века. (36)

Група братстава, позната под заједничким именом Мрњавчићи, са традицијом о пореклу од племићког рода Мрњавчевића, живи у Кучима, једном од племена преко којих се Богић доселио у Морачу. У ту групу међусобно сродних братстава спадају: Кућани, Ђурђевићи, Дучићи, Живковићи, Рањковићи, Беровјани, Перићи, Костровићи и део Криводољана. Укупно их има 330 породица и сви славе, или су славили, св. Димитрија. Они такође имају предање, да су потомци Гојка Мрњавчевића и да су, под притиском Турака, прешли из Скадра у долину Цијевне, а одатле у Куче. Интересантно је то, што су миграциона кретања Мрњавчића и Богићеваца била веома слична, пошто се Хум Хотски и река Цијевна налазе у међусобној близини. (37)

Даклe, у племену Морачани (Морача), у изворишном делу реке Мораче, живи група међусобно сродних братстава, која се називају заједничким именом Богићевци или Доњоморачани. Њихов заједнички предак, према традицији, био је Богић Морачанин. Он је свакако био идентичан са Богићем (сином) Братојевим, који се 1475/77. године наводи у попису, као главар племена („џемата“) у Доњој Морачи. Богић је, према предању, досељен из Хума Хотског у Морачу. Непотврђена традиција га наводи као потомка Гојка Мрњавчевића. Богићевци имају специфичну комбинацију славе и приславе, св. Арханђела Михаила и Велике Госпојине. Исту славу и приславу имају и Краговићи, чији предак Павић се у другој половини 18. века доселио из Мораче у Луков До код Новог Пазара. Он је свакако био од рода Богићеваца. У време првог српског устанка, Краговићи су се преселили у Кобиљу Главу у Ибарском Колашину. Тридесетих година 19. века пронашли су знатну своту новца и за њу од бега купили: села Кобиљу Главу и Падине, као и Врбе, заселак Лучке Ријеке, лоциране у Ибарском Колашину. Један огранак Краговића прешао је из Кобиље Главе у место Доње Вараге, које се налази у истој области. Ту су се, по претку Миловану, прозвали Миловановићи. Задржали су стару славу и приславу. Након 1878. године, један огранак Миловановића прешао је из „Старог“ (Ибарског) Колашина у готово опустелу Топлицу, у село Дабиновац. По многим српским областима живе различите породице са презименом Миловановић, које најчешће нису у сродству са својим презимењацима у Дабиновцу.

Извори:

  1. Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Београд 1977. (у даљем тексту: Грковић), 75, 242; Милан Босанац, Просвјетин именослов, Загреб 1984. (у даљем тексту: Босанац), 43, 233.
  2. Босанац, 43; Грковић, 242.
  3. Грковић, 75, 242.
  4. По саопштењу г. Небојше Дикића.
  5. Вујадин Б. Рудић, Становништво Топлице, С.А.Н.У, Етнографски институт, Посебна издања, књ. 17, Београд 1978. (у даљем тексту: Рудић, Становништво Топлице), 54.
  6. Велибор Лазаревић, Српски именослов, одабране руковети, Београд 2001. (у даљем тексту: Лазаревић), 290 – 291, 298 – 299; Бранко Перуничић, Град Ваљево и његово управно подручје 1815 – 1915, Ваљево 1973. (у даљем тексту: Перуничић), 663 – 666.
  7. Видосава Николић – Стојанчевић, Топлица, Етнички процеси и традиционална култура, С.А.Н.У, Етнографски институт, Посебна издања, књ. 28, Београд 1985. (у даљем тексту: Николић – Стојанчевић), 114 – 117, 120 – 121; Рудић, Становништво Топлице, 27 – 28; Вујадин Рудић, Становништво Прокупља, С.А.Н.У, Етнографски институт, Београд 1992. (у даљем тексту: Рудић, Становништво Прокупља), 30 – 32.
  8. Николић – Стојанчевић, 114 – 117, 120 – 121; Рудић, Становништво Топлице, 27 – 28.
  9. Рудић, Становништво Прокупља, 32.
  10. Рудић, Становништво Топлице, 34; Николић – Стојанчевић, 120, скица 1.
  11. Николић – Стојанчевић, 120, скица 1.
  12. Атанасије Урошевић, Горња Морава и Изморник, С.К.А, Српски етнографски зборник 51, Насеља и порекло становништва 28, Београд 1935, 188.
  13. Љубомир Павловић, Колубара и Подгорина, С.К.А, Српски етнографски зборник 8, Насеља српских земаља 4, Београд 1907, 870.
  14. Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Београд 1977. (у даљем тексту: Грковић), 134; Милан Босанац, Просвјетин именослов, Загреб 1984, 326.
  15. Грковић, 134.
  16. Вујадин Б. Рудић, Становништво Топлице, С.А.Н.У, Етнографски институт, Посебна издања, књ. 17, Београд 1978. (у даљем тексту: Рудић, Становништво Топлице), 45.
  17. Рудић, Становништво Топлице, 45.
  18. Рудић, Становништво Топлице, 45.
  19. Видосава Николић – Стојанчевић, Топлица, Етнички процеси и традиционална култура, С.А.Н.У, Етнографски институт, Посебна издања, књ. 28, Београд 1985. (у даљем тексту: Николић – Стојанчевић), 114 – 117, 120 – 121; Рудић, Становништво Топлице, 27 – 28; Вујадин Рудић, Становништво Прокупља, С.А.Н.У, Етнографски институт, Београд 1992. (у даљем тексту: Рудић, Становништво Прокупља), 30 – 32.
  20. Николић – Стојанчевић, 114 – 117, 120 – 121; Рудић, Становништво Топлице, 27 – 28.
  21. Рудић, Становништво Прокупља, 32.
  22. Рудић, Становништво Топлице, 34; Николић – Стојанчевић, 120, скица 1.
  23. Милисав Лутовац, Ибарски Колашин, С.А.Н, Српски етнографски зборник 67, Насеља и порекло становништва 34, Београд 1954. (у даљем тексту: Лутовац), 64 – 66.
  24. Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Колашин, Београд 1989. (у даљем тексту: Раосављевић), 139 – 313, 375 – 377.
  25. Лутовац, 126.
  26. Лутовац, 126.
  27. Лутовац, 126, 131.
  28. Лутовац, 131.
  29. Лутовац, 131.
  30. Фикрет Себечевац, Селим Шаћировић, Насеља новопазарског краја, Београд 1995, 217; Лутовац, 131.
  31. Лутовац, 131.
  32. Лутовац, 131.
  33. Секула Добричанин, Доња Морача, Ц.А.Н.У, Посебна издања, књ.19, Одјељење друштвених наука, књ. 4, Подгорица (Титоград) 1984. (у даљем тексту: Добричанин), 49 – 56, 67; Раосављевић, 141 – 176.
  34. Добричанин, 49 – 56, 67; Раосављевић, 141 – 176.
  35. Раосављевић, 18 – 80.
  36. Раосављевић, 18 – 80; Ахмед С. Аличић, Поименични попис санџака вилајета Херцеговина, Оријентални институт у Сарајеву, Monumenta turcica, Historiam Slavorum Meridinalium ilustrantia, tomus sextus, серија II, дефтери, књ. 3, Сарајево 1985, 70, 154.
  37. Јован Ердељановић, Кучи, С.К.А, Српски етнографски зборник 8, Насеља српских земаља 4, Београд 1909, 125 – 126, 128 – 129; Илија – Пеко Ј. Пеличић, Записи о Зети, Голубовци – Београд 1997, 314 – 315.

Господин Александар Бачко је рођен у Београду где је завршио основну и средњу школу и  похађао Филозофски факултет (одсек историја).

Члан је многобројних удружења у Србији и свету. Поменућу само нека: Удружење новинара Србије (УНС), Менса Србије итд.

Оснивач је и уредник едиције „Зборник за српску етнографију и историју“, уредник је прве српске интернет презентације посвећене генетичкој генеалогији, „Српска ДНК“ (Serbian DNA).

Александар Бачко првенствено пише монографије и текстове о пореклу становништва и историјату насеља. Бави се истраживањима на пољима: етнографије, генеалогије и генетичке генеалогије.

Више о биографским подацима г. Бачка на сајту ЦЗИПМ.