Генерације су одрастале уз њих, а колико чујем и даље одрастају. У Србији се не може наћи неко ко их не зна. Људи су их гледали небројено пута и поред много реприза и даље их гледају са истим жаром и одушевљењем као први пут. Старије генерације гледајући их са тугом се сећају лоших времена, млађе генерације са знатижељом упознају језиви део наше историје.
Феномен којем чиним овакав увод је чувена телевизијска серија „Отписани“. Први пут емитована на Телевизији Београд 22. децембра 1974. године, наставила је свој телевизијски живот до данашњих дана, скоро 37 година касније.
Не сећам се када сам је први пут гледао, с обзиром да сам рођен 1975. године, а снимање читавог серијала је завршено негде око 1977. године. Претпостављам да сам негде са 4-5 година био свестан света око себе и самим тиме и запамтио своје омиљене јунаке: Тихија, Прлета, Јоцу, Мркија, Пају, Марију,…, па чак и злогласног Кригера. Као деца смо обожавали да се играмо Отписаних и подражавамо наше јунаке. Сви су се отимали да буду Прле, мени је Тихи некако увек „лежао“ више, сматрао сам да је он прави вођа групе и најозбиљнији „играч“. Отписани су на магичних 45 минута заустављали наше детињство и успоравали животе преносећи нас у свет илегалаца у окупираном Београду. Никада нећу заборавити узбуђење које сам осећао сваки пут приликом уводне шпице и незаборавне музике Миливоја Марковића. Срамота ме да признам, али и дан-данас осећам исто узбуђење.
Серија се бави дешавањима у борби комунистичких илегалаца у Београду у периоду окупације од 1941. до 1944. године. Има две сезоне: Отписани и Повратак отписаних. Прва сезона је снимана у периоду од 1974. до 1975. године, а друга до 1977. године. Сценарио је рађен на основу истоимене књиге Драгана Марковића, уз сарадњу Синише Павића. Режисер је био Александар Ђорђевић. Садржај серије је заснован на истинитим догађајима о борби илегалаца у Београду током Другог светског рата описаним у књизи Драгана Марковића. Имена личности су углавном измишљена, осим када се ради о познатим ликовима попут Недића, Хитлера и сл. Описани догађаји су прожети измишљеним за потребе филмске драматизације, међутим свакоме ко прочита књигу Д. Марковића биће јасно да је сценарио итекако базиран на истинитим дешавањима.
Серија је врло брзо по првом емитовању достигла невероватну популарност и данас представља култну серију која се репризира на многим телевизијским станицама у ударним терминима. Иако популарна међу обичним пуком, тадашњи комунистички естаблишмент није претерано ценио ову серију. Претпостављам да разлози томе могу бити другачије становиште приказивања покрета отпора, присуство људи са друштвене маргине у покрету, презентовање судбине обичних људи са свим њиховим добрим и лошим карактеристикама. Једном речју одступање од уврежених клишеа у сликању идеалних комунистичких илегалаца и бораца НОБ. Ретко спомињање КПЈ и поготово одстуство било каквих назнака спомињања Тита само је допринело недовољној популарности серије у врхушки КП СФРЈ. Лишеност политичке обојености и присуство жестоке акционе драме представљају основне разлоге велике народне популарности серије „Отписани“.
Изузетни Стево Жигон је својим тумачењем главног негативца СС мајора Кригера поставио стереотип свим будућим ликовима немачких официра и војника. Успео је да по први пут у српској кинематографији социјалистичког доба истакне негативца као популарног лика.
Највећу популарност је доживела главна музичка тема ове серије. Данас се њена популарност огледа у заступљености на весељима, утакмицама, свадбама, ТВ џингловима, рекламама, мелодијама мобилних телефона, Гучи итд. Аутор теме је Миливој Марковић кларинетиста, тенор, сопран и алт саксофониста. Човек који је оставио велики траг у нашој музичкој историји. Неко је једном за њега рекао: „…музика за “Отписане” је његово животно дело. Да ништа осим тога није урадио, било би довољно.“
Главне улоге су тумачили: Драган Николић (Прле), Воја Брајовић (Тихи), Стево Жигон (мајор Кригер), Злата Петковић (Марија), Павле Вујисић (Јоца), Мики Манојловић (Паја Бакшиш), Александар Берчек (Мрки) и многи други. Поред глумаца, значајне роле остварили су и каскадери: Драгомир Станојевић – Бата Камени и Славољуб Плавшић – Звонце. Конкретно је чувени Бата Камени безброј пута бивао убијан од стране Прлета што као Немац, што као агент Специјалне полиције. Гинуо је и као илегалац, случајни пролазник. Своју дрскост коју је исказао лупивши шамар Прлету платио је у истој епизоди када га је овај приликом гушања убио. Био је један од ретких који се усудио да удари Прлета.
Популарност серије је била толика да је снимљен и филм, који заправо представља спој првих двеју епизода прве сезоне. Прва епизода друге сезоне се такође често емитује као филм.
Име књиге се базира на захтеву Гестапоа да: „Они (илегалци, прим. аутора) морају бити отписани“. Ова реченица се често понавља у наредбама Гестапоа у окупираном Београду. У серији етимологија назива је приказана у дијалогу мајора Кригера и шефа Специјалне полиције Николе на крају 1. епизоде прве сезоне (епизода „Болница“) у којој Кригер исказује незадовољство радом Специјалне полиције на шта му шеф Никола одговара како има све илегалце записане на неком списку, Кригер му на свој карактеристично арогантан начин самртно тихим гласом одговара: „Ја желим да они буду отписани, разумете ли!? Отписани.“
Специјална полиција окупиране српске државе је намерно приказана неспособном у серији. Претпостављам да је то била намера сценаристе како би ублажио успехе Специјалне полиције и приказавши их комичним додатно нагласио њихов издајнички карактер. Било каква објективност те врсте у време СФРЈ није била пожељна. Уосталом, „Отписани“ су крајње акциона драма и потребно је што више нагласити добре и лоше момке. Успехе овог огранка српске полиције, серија приказује као нешто случајно и производ искључиво издаје а никако вештине и способности самих агената. У стварности то је било сасвим другачије, што је сценариста лепо описао у својој књизи. Специјална полиција је наследила скоро нетакнут апарат из времена пре окупације. Гестапо је врло брзо увидео способност српских полицајаца и дозволио им велику слободу, чак толику да су самостално одлучивали о животима заточеника. Специјална полиција је у низу случаја пренебрегавала интервенције Гестапоа и немачких власти за поједине личности које су биле у заточеништву. На страну то што је сарадња са окупатором сама по себи издајнички чин, и не упуштајући се у било чију одбрану, мишљења сам да је одређени степен сарадње са окупатором био потребан како би се одржао ред и какав-такав живот и опстанак нације. Комунисти су пре рата и током рата третирани као својеврсни терористи према којима је вршен третман који је нпр. данас потпуно легалан у САД према терористима Ал-Каиде и који је тада био легалан у опхођењу са комунистима. Са аспекта Ал-Каиде они се боре за слободу својег народа, као што су и комунисти тврдили за себе. Користити рат и народну муку за спровођење револуције и повећање броја својих припадника се такође може сматрати крајње опортунистичким и издајничким актом. Нажалост, третман који је Специјална полиција приређивала комунистима није уступао, већ често предњачио ономе који је практиковао Гестапо и ту нема оправдања.
„Отписане“ посматрам као изузетно узбудљиву акциону драму, која често веома дирљиво приказује протагонисте не кријући њихове мане. Комични дијалози и ситуације додају шарму причи која се бави итекако озбиљним и тужним темама. Гледалац заборавља колико је заиста било тешко време које је описано у серији. Лакоћа са којом главни ликови савладавају препреке које догађаји стављају пред њих чине да епизоде посматрамо као чисту забаву. Сценариста се побринуо да повременим обртима у корист непријатеља покаже озбиљност ситуације и крхкост младих илегалаца под теретом који носе на својим неискусним леђима. Издаје, погибије главних протагониста, лична преиспитивања и двоумљења приближавају нам људскост ликова и реалност приче.
Серију сам гледао небројено пута и намеравам да је опет гледам, чим мало ишчили из сећања једва чекам да јој се опет вратим. Признајем да завидим новим генерацијама које ће се тек упознати са авантурама Прлета и Тихија.
Подаци преузети са Википедије, из књиге Драгана Марковића „Отписани“ и сопственог сећања.