Мађарска хералдика је у општем уметничком смислу слична немачкој, али има своје особености. Класификује се под централну и источно-европску хералдику. Рана мађарска хералдика (XV век) се разликује у односу на немачку једино по употреби тзв. полу-животиња, круна и брежуљака.
Мађарска хералдика је специфична и по честом кршењу хералдичких правила. Хералдика из раног периода је најчешће једноставне форме.
Следеће је карактеристично за мађарску хералдику:
- шарже „извиру“ из круна, линија поделе или подножја;
- круна често игра улогу венца на кациги;
- плашт је у великом броју случајева комбинација више од две боје, најзаступљеније су плава и златна боја на десној страни и црвена и сребрна на левој;
- полу-животиње су веома заступљене;
- већина поља су плава или црвена са примесама златне, сребрне и црне;
- основне хералдичке фигуре су мало заступљене, ако их уопште има онда су то најчешће појас или привез, поделе поља су по појасу или по привезу (мање заступљено), подножја су веома честа шаржа;
- на штиту се често налази једна шаржа постављена на средини, уколико се догоди да постоји још шаржи оне се постављају око средишње;
- мађарска хералдика је „крвавија“ од других националних хералдика; одсечене турске главе, животиње рањене стрелама, одсечене руке, људске фигуре које витлају оружјем или звери које нападају једне друге, представљају честе елементе хералдичких композиција.
Мађарска хералдичка пракса се у многоме разликује од англо-норманске и самим тиме је занимљива за проучавање. Попут пољске и немачке хералдике, мађарска фасцинира својим карактеристичностима.
Уобичајени мотиви мађарских грбова IX и раног X века су грифон, вук и јелен. Каснија мађарска хералдичка пракса ретко користи ове мотиве.
Један од најстаријих симбола мађарске хералдичке иконографије је дупли крст. Дуго се мислило да је папа даровао Светог Стефана дуплим крстом као симболом вере. Данас, најраспрострањенија теорија је она по којој је дупли крст стигао из Византије током 1190. године у време владавине краља Беле III, који је одрастао на цариградском двору. Мађарски и словачки хералдичари (наведени симбол је заступљен и у словачком нациналном грбу) се противе теорији да је дупли крст настао под утицајем Ћирила и Методија.
Црвене и беле пруге такође имају дубље утемељење у мађарској хералдици. Дуго су били симболи куће Арпада, династије која је дала прве угарске краљеве (од 1000 – 1301. године). Уместо каснијег дуплог крста, 9 лавова се одмарало на црвено-белим пругама. Краљ Бела IV је користио грб са дуплим крстом преко црвено-белих пруга.
Чувена три брдашца представљају планинске ланце: Татру, Матру и Фатру, (управо овим редоследом).
Након изумирања Арпада, нова династија Анжевина је у жељи да нагласи своју легитимност и родбинске везе са Арпадима, употребила њихов грб додајући љиљан уместо крста као ознаку своје куће.
Током наредних векова, мађарски грб је постајао све сложенији укључујући грбове освојених области, земаља и феуда, нпр. Хрватске, Далмације и Босне. Мали грб је остао током свих векова непромењен.
Све до аустро-угарског споразума из 1867. године није се употребљавао изворни мађарски грб.
Угарски грб у периоду од 1867. дo 1918. је био:
квартеровано: 1. грб Далмације; 2. грб Хрватске; 3. грб Славоније; 4. грб Трансилваније; у подножју штита грб Фјуме (Ријека).
преко свега мали грб Угарске, а преко њега мали грб Хасбург-Лорене. Крунисано круном Св. Стефана. Чувари штита: анђели.
Девиза: bizalmam az ösi erényben (поверење у старинске вредности).
Мађарска совјетска република из 1919. године је у потпуности укинула традиционални грб и користила је звезду петокраку. Након пада совјетске републике августа 1919. године и рестаурације краљевине, мали грб (крунисан) је постао званично хералдичко обележје све до краја 1944. године. Током фашистичке владе у периоду од 1944 – 1945. године додато је слово „H“ (Hungaria) и симбол стреластог крста.
Након 1949. године, комунистички режим је укинуо све претходне верзије мађарског грба и увео нови по узору на грб СССР.
Данашњи грб Мађарске је усвојен током 1990. године. Нови режим је вратио стара грбовна обележја.
Грб је подељен на два дела:
десно: (лева посматрачева) тзв. Арпадове пруге, четири сребрне и четири црвене; претпоставка је да сребрне пруге представљају четири реке: Дунав, Тису, Драву и Саву;
лево: бели дупли крст на црвеном смештен унутар златне круне, све заједно почива на три зелена брежуљка (Татра, Матра и Фатра).