Употреба хералдичких инсигнија као породичних симбола се није развила у Византији. Велики избор симбола, попут: Христа, Девице Марије, крста, светаца и сл., пронађених на печатима су више личног но породичног карактера. Извесни описи инсигнија које су подсећале на хералдичке су навели одређени број западних хералдичара да их декларишу као званичне царске и породичне грбове. Све до обнове царства 1261. године и владавине династије Палеолога, није могуће пронаћи валидне трагове хералдике на овим просторима. Након тог датума, византијски двор је постао пријемчивији за западне утицаје, попут на пример турнира. Палеолози су се повезали са низом виђенијих западњачких кућа и династија; ово се може узети као доказ утицаја западњачких обичаја на усвајање хералдике у Византији. Није дуго требало да се обичај усвајања грбова прошири на грчко племство. У сваком случају, византијска хералдика 14. и 15. века је остала маргинална.
Две инсигније су привукле посебну пажњу: двоглави орао и „тетраграматски“ крст (крст између којег су 4 слова β).
Двоглави орао углавном фигурира као декоративни мотив на двору владара из династије Комнин и Анђели (12. век), првенствено на церемонијалној одећи царске породице али не и самог цара. Исто важи и за двор Ласкариса у Никеји (1204-1261.). Крсташи су користили двоглавог орла као симбол својег царства иако је грб царства био другачији: на црвеном златни крст између чијих кракова су четири златна крстића и пети у средини златног прстена. Двоглави орао је заједно са украденим драгоценостима однешен у Западну Европу посредством двеју кћери првог латинског цара. Једна је ковала новац у Фландрији са мотивом украденог орла, а друга је удавши се у породицу Савоја као мираз унела у породични грб двоглавог орла. Употреба двоглавог орла није ушла у званичне токове ни након рестаурације царства под Палеолозима. Прва позната употреба двоглавог орла је 1301. године. Током 14. века Палеолози су наизменично користили једноглавног или двоглавог орла као свој амблем, да би се у 15. веку дефинитивно одлучили за потоњег. Међутим, њихов амблем није прерастао у грб, јер је двоглави орао увек бивао приказиван ван штита. Изузетак се јавља у неким западњачким документима: Conciliumbuch Урлиха фон Рихентала описује грбове учесника сабора у Констанци од 1414-1418. године, други изузетак се десио 1439. године када је Јован VIII Палеолог поверио Ђакому Деморелису, из Фиренце, право да на свој стег постави царски грб (на црвеном златни двоглави орао) у документу који се може сматрати накнадним додатком, дакле сумњиве аутентичности. Наведене чињенице указују да се двоглави орао није никада сматрао хералдичким знамењем, што објашњава обичај аристократије (и неких држава попут Србије) стављања штитова на груди двоглавог орла.
Што се тиче „тетраграматски“ крста, иако се у неко доба сматрао грбом Палеолога, то је у ствари био грбовно обележје византијског царства. Сматра се да је овај мотив развијен по узору на лабарум цара Константина. За дуго је фигурирао на византијском кованом новцу, још од 6. века.
Симбол β се често тумачи као оцило или кресиво мада његово тумачење као словне ознаке није мање заступљено. Није немогуће да су то првобитно била слова/иницијали, a касније прерасла у оцила. Тумачење четири слова β најчешће се преводи као „Βασιλεὺς Βασιλέων Βασιλεύων Βασιλευόντων “ (Цар царева, владар над владарима). Међутим, многи сматрају да је ово тумачење познијег датума што не доприноси његовој аутентичности.
Грбови у наставку потичу из књиге Armorial GénéralЈ.Б. Ритстапа. Анђели, Кантакузини, Комнини, Дуке, Ласкариси, Палеолози, Ватаци су сви били породице које су у одређеним историјским периодима држали византијски престо и сви до једног истичу двоглавог орла. Породичну грану Палеолога, која је владала Монфератом у Северној Италији, наследила је породица Гонзага који су усвојили хералдичка обележја Палеолога у свој породични грб; потоњи су изумрли у 18. веку. За Комнине се зна да су живели на Корзици у време француске буржоаске револуције.
Династички грбови, заставе и беџеви
Остали грбови, заставе и беџеви
Извор: Википедија