На почетку својег развоја, хералдика је била иста у целој Европи, али током векова настале су специфичности везане за одређене просторе и нације. Тако је и са хералдичким правилима и начином додељивања грбова у Немачкој и земљама немачког говорног подручја које су припадале Светом римском царству. У моменту нестанка Светог римског царства 1806. године, данашња Немачка се нашла подељена на неких 7,000 (а по неким историчарима и читавих 17,000) различитих и независних краљевина, војводина, принципата, грофовија и сл. У оваквом замешатељству није ни чудо што није постојала јединствена хералдичка институција.
Права је легенда и бајка тврдња да је грбове додељивао немачки цар. Између 1350. и 1600. године само 18 грбова је доделио цар, а и они су се односили на додељивање феудалних права и обавеза.
Већина грбова је била самододељивана. У раном средњем веку, главни хералдичар цара Kaрла IV Бертолд Ајзензакс (Bartolus de Saxoferato) је написао „пракса је у Светом царству да свако користи грбове како му је по вољи“ (Tractatus de insignils et armis). Верује се да је око 3 милиона грбова додељено немачким породицама. Само неколико хиљада су били правилно регистровани код одговарајућег хералдичког ауторитета (Hofpfaltzgraf).
Hofpfaltzgrafen
Hofpfaltzgraf (царски палатин) је била особа или организација која се бринула поред осталог и о додели грбова. Позиција је била наследна. Поред породица попут Штадиона, Шварценберга, Бехајма титулу су држале и институције као нпр. манастири (Тирол, Мец и сл.), градске управе (нпр. Салцбург) и универзитети (нпр. бечки универзитет). Бечки универзитет је имао право да прогласи „Doctor Laureus“ а уз ову титулу је било повезано и уздизање у племство. Песник Фридрих фон Шилер, који је највероватније био из Вајмара, је био проглашен Doctor Laureus-ом. Нису сви палатини имали право еноблирања, али нису се на то ни обазирали уколико је награда била издашна. Хонорар је требало делити са царем те не чуди да им књиговодство није било најажурније.
Пред крај царства 1806. године скоро 4,000 породица и институција је тврдило да имају грбовне дипломе чија је вредност била мања од цене папира на којем су одштампане. Од поменутих 3 милиона грбова данас је преживело само неких 10 процената од којих се 90 процената односи на племићке грбове. Мноштво грбова није могуће повезати са било ким. У низу ратова које је царство водило уништено је много докумената који би били вредан историјски доказ хералдичкој пракси тога доба. Грбовне дипломе су најчешће исписиване на једном примерку, копије су биле реткост.
После распада царства, титула Hofpfaltzgrafen је постала почасна и номинална, овлашћења су пренета на државни хералдички уред (Heroldsaemtern). Нажалост, ови уреди нису успостављени свуда а и тамо где су оснивани уреди су се бавили питањима племићких и градских грбова. Изузетак је Краљевина Саксонија у којој је вршено додељивање грбова и грађанима од 1911. године. Већина немачких држава није имала хералдичке уреде или су их имали током ограниченог временског периода. Пруска краљевина је имала хералдичке институције од 1888. дo 1918. године, Краљевина Баварска од 1899. дo 1918. године а Краљевина Саксонија од 1806. дo 1918. године.
Тренутно стање
Од 1918. године хералдички послови се врше у оквиру грађанског права. Лични грбови су заштићени као део личног имена грбоносца. Постоји низ хералдичких друштава и удружења која морају да се региструју у обласним судовима, пореским управама и трговачким коморама. Друштво мора да буде званично регистровано и да поштује прописана правила укључујући објављивање и чување грбова и генеалошких архива грбоносаца који су регистровани. Битно је напоменути да се у Немачкој грбови везују за породицу а не за индивудуалног грбоносца.
Друштва се старају да се поштују хералдичка правила приликом израде и регистрације грбова. Међутим, једина казна за непоштовање правила је одбијање регистрације грба.
Могуће је извршити регистрацију грба преко адвоката. Међутим, поред тога је потребно објавити грб, а адвокат није у могућности да гарантује за хералдичку исправност грба својег клијента. Ово представља снажан аргумент и санкцију хералдичких друштава, јер нерегистрован грб представља ништа друго до логоа.
Позиција територијалне хералдике се разликује у односу на наведену. Закон предвиђа употребу грбова у градовима, општинама и сл. Грбове израђују хералдичка друштва и признати хералдичари. Завођење грба у оквиру државног архива представља чин регистрације. Међутим и поред тога постоји низ мањих градова и заједница који истичу грбове иако нису прошли наведени процес чиме њихови грбови бивају на ивици легалности.
актуелни грб Немачке
Хералдичка правила
Постоје специфичности и разлике у хералдичким правилима Немачке и остатка света. Принцип којим се немачки хералдичари руководе приликом изрде грбова је да није могуће употребљавати елементе који се сматрају савременим. Полази се од тога да би појава витеза са таквим грбом на витешком турниру изазвала сензацију, те се дозвољава употреба само оних елемената који су били познати у време витештва и настанка хералдике.
С обзиром да се грбови посматрају као породични а не лични, не постоје обележја наслеђивања. Међутим, дешава се да неко промени боју, дода неки елемент или измени челенку како би се грб његове породице разликовао од остале фамилије.
Забрањено је истицање малог грба (само штит) јер се може догодити да постоји сличан или исти.
Употреба држача штита није резервисана само за високо племство. Примери су грбови породица Бизмарк и Цепелин.
Тип кациге није прописан у зависности од друштвеног ранга грбоносца. Често се употребљава царска кацига – златна са отвореним визиром – или кациге са пречкама (у Енглеској строго ограничено на перове). Не постоје значајне разлике у правилима племићке и грађанске хералдике. Коронет понекад указује на припадност неком витешком реду, али чешће је само украс.
Правило слагања стилова штита и кациге се поштује – барокни штит мора да буде праћен барокном кацигом. Мешање стилова није дозвољено.
Хермелински огртачи, шатори, павиљони и сличне грбовне драперије су резервисани искључиво за припаднике владајуће династије или њихове потомке. Нажалост и ово правило се кршило. Пред крај 19. века било је модерно приказивати грбове обичних грађана у стилу шпанских грбовних драперија од хермелина и пурпура. Данас, огртач и шатор користе само институције и државне организације. Немачко племство углавном истиче грбове који немају ранговни коронет.
Једно од хералдичких правила које се највише поштује је слагање тинктура.