Стање у француској хералдици данас је сасвим другачије него у Великој Британији. На хералдику се у Француској гледа као на нешто историјско, прошло, занимљив реликт давнашњих времена. Иако је донекле правно утемељена и има дугу историју и традицију, данашња француска хералдичка сцена је попут ствари у антикварници – занимљива али само у излогу.
Хералдика се одувек повезивала са племством и његовим лаганим нестајањем и хералдика је губила на свом значају. Велики допринос данашњем стању хералдике у Француској је допринела и чињеница да за разлику од својег вечитог супарника и суседа, Велике Британије, Француска није развила неко званично и законодавно тело, институцију која би регулисала хералдичка питања. Иако није правно регулисано и укључено у грађанске законе, злоупотреба грбова се ипак санкционише, макар у домену заштите породичне части, јер грбови се у Француској сматрају нераскидивим са породичним именом. Хералдика није уређена и свако може да усвоји сопствени грб све док се то не коси са породичном чашћу и именом неког другог. Не постоји званична институција која додељује грбове или регулише ове врсте односа. На основу записа грађанског суда града Марсеља из 1888. године породично име и породични грб представљају личну својину једне породице које нико нема право да злоупотреби. „Le nom patronymique et les armoiries constituent pour la famille qui les possède une véritable propriété que nul n’a le droit d’usurper sous peine de dommages-intérêts. (Tribunal Civil de Marseille, 1 juin 1888)“ Мало је другачије стање у месној хералдици. Иако градови могу самостално да изаберу свој грб, 1980. године је установљена посебна комисија при министарству културе (commission nationale d’héraldique) која саветује градове и општине при одабиру грба. Ово је можда једини део хералдике који је још увек активан у Француској. Сви већи градови и места имају грбове. Грбови се истичу на улазима у места и на зградама.
Све наведено оставља тужан утисак, који је још више наглашен управо због тога што је Француска практично колевка хералдике. Енглеска и немачка хералдика имају својих извора у француској, сам језик којим се блазонирају грбови у енглеској, али и језик на који се угледају многи други попут наших хералдичара на пример, је старофранцуски. Наравно, француска хералдика се разликује и одликује се низом карактеристика, од којих ћу неке набројати и у овом чланку.
ТИТУЛЕ И КРУНЕ
Примери које наводим потичу из XVII и XVIII века.
- Краљ: затворена круна на којој су љиљани
- Престолонаследник: затворена круна са апликацијом делфина
- Деца и унуци краљевске породице: отворена круна на којој су љиљани
- Принц краљевске крви (краљев наследник по директној мушкој лини, нпр. млађи брат): до XVI века су користили круну на којој су били наизменично приказани љиљани и листови јагоде, потом су почели са применом круне као и престолонаследници
- Племство: круна која одговара рангу са сомотском капицом унутар круне, плашт је био оивичен хермелином са златним ресама
- Војвода: круна на којој су листови јагоде
- Маркиз: круна на којој се наизменично смењују апликације листова јагоде и бисера
- Гроф: круна на којој су бисери
- Виконт: 4 велика бисера (3 су видљива посматрачу) и 2 мања.
- Vidame: посебна француска титула, старатељ црквених имања; круница са 4 крста (3 видљива)
- Барон: златни обруч испреплетан ниском бисера
- Витез: кацига, без круне
- Властелин/господин: без круне, само кацига као ознака ранга.
Кациге су биле резервисане за племство, али то није поштовано. Кацига без круне је указивала на ниже племство, витеза или властелина. Непоштовање правила је посебно кулминирало током XVIII века, када је многима додељивана круна куртоазије ради. Неке титуле су током времена толико биле експлоатисане, попут маркишке, да су у време Наполена практично укинули несрећну титулу и уклонили је из наполеоновске номенклатуре племства и племићких титула. Једина титула која није била злоупотребљавана је била војводска, ваљда због тога што су носиоци били толико високог порекла, као и сама титула, да су се скоројевићи једноставно плашили да је истичу и присвајају.
ЧУВАРИ ШТИТА
Овај хералдички елемент никада није био посебно присутан у француској хералдици. Иако има мноштво примера, попут краљевског грба са својим анђеоским чуварима, није постојала конзистентност у њиховом истицању.
грб краља Луја XV, (Diderot’s Encyclopédie, 1760)
ДЕВИЗЕ
Французи воле девизе, многи имају чак по 2, од којих је једна ратни поклич (cri d’arme). Девизе могу бити личне или породичне. Језик који се користи може бити савремени француски, старофранцуски, латински, грчки.
ЧЕЛЕНКЕ
Попут чувара штита, челенке нису често коришћене у француској хералдици. Као челенка је најчешће коришћена кацига, ламбрекин (парче тканине које је покривало кацигу) и круна.
БЕЏЕВИ
Беџеви су такође слабо заступљени, били су популарни током XV и XVI века међу краљевским породицама и високим племством.
ВИТЕШКИ РЕДОВИ
Најпознатији витешки редови су били:
- Ordre de Saint-Michel (Ред Светог Михајла) основан у XV веку од стране краља Луја XI и Орден Св. Михајла, Св. Михајло побеђује ђавола
- Ordre du Saint-Esprit (Ред Светог Духа), основан 1578. године. Ред је био ограничен на 100 витезова. Био је најпрестижнији ред у Француској, забрањен за странце (међутим, током XVIII века шпански Бурбони – француска династија на власти у Шпанији – су били именовани у овај ред).
Орден Светог Духа, слово H означава иницијал оснивача реда Henri III
Након француске буржоаске револуције 1789. године оба реда су укинута, 1815. године поново оживљена да би коначно били распуштени 1830. године. Витез реда Светог Духа би истовремено био приман и у ред Св. Михајла (оба реда су називана les ordres du Roi, краљевски редови). Поред наведених постојао је читав низ мањих редова, поготово војничких.
ИСТОРИЈАТ ФРАНЦУСКЕ ХЕРАЛДИКЕ
Историја француске хералдике се може поделити у неколико периода:
- пре буржоаске револуције (1789. године), тј. током старог краљевског режима
- после 1789. године, време наполеоновске хералдике
- период рестаурације краљевине и
- периоди француских република, почев од друге па све до данашње
Хералдика је почела да се примењује у Француској почетком XII века. Иницијално повезана са феудалним системом и племством, хералдика се брзо проширила и на остале социјалне слојеве: буржује, властелине, градове, предузећа, цркву, образовне институције итд. Правила су била једноставна: свако је могао да изабере грб који је следио хералдичка правила и није био туђи. XVI век представља време када је краљ покушао да институционализује хералдику и наметне веће поштовање правила. Нажалост, краљевски укази нису наилазили на прихватање и наставило се мање-више са кршењем правила и својевољним тумачењем. Париска скупштина је била посебно тврдоглава и глува на краљевске напоре и одбијала да ратификује указе и покушаје увођења реда у хералдику. Главни акценат је стављан на злоупотребу круне на грбовима армигера који на њу нису имали право. Санкционисани су само они који су узурпирали племићке титуле, тј. лажно се представљали. Једино у периоду од 1696. дo 1709. године француска круна је строжије контролисала регистрацију грбова. У то време је преко 110.000 грбова регистровано по извесној накнади датој француској држави. Но, то је било време рата и велике промаје у краљевској ризници те је ово била само једна од мера пуњења исте. Многим људима су наметнути грбови како би платили накнаду, а хералди су се неретко шалили на рачун професије армигера и сходно томе изображавали јако чудне грбове, нпр. фармацеутима су приказивали епрувете и којекакве апотекарске справе. XVIII век представља време највеће злоупотребе и кршења хералдичких правила. Људи су се масовно китили маркишким титулама, радило се о скоројевићима који су желели да сакрију своје право порекло.
Током 1407. године је основан хералдички колеџ, скоро у исто време када и у Енглеској. Колеџ се састојао од хералдичких службеника (pursuivants), хералда и 12 обласних шефова. У XVI веку одређени број шефова (Valois, Champagne, Dauphin, Normandie) и хералдичара (Guyenne, Angoulême, Lorraine, Orléans) је на краљевом платном списку. Слани су као чланови посланстава на разноразне дипломатске мисије у иностранство. 1615. године колеџ је постао део краљевског домаћинства са посебним овлашћењима у решавању хералдичких питања.
Француски краљевски грб, почев од касног XII века, је увек био Azure, a semis of fleurs-de-lis or или у преводу плави штит испуњен златним љиљанима. Измењен је 1376. у Azure, three fleurs-de-lis or, плави штит са три златна љиљана. Средњевековна круна је била отворена са љиљанима као апликацијом. Чувари штита, негде од 1423. године, су била 2 анђела. У XVI веку анђели носе одежде и француску заставу (касније и заставу Наваре). Од тог времена почиње примена затворене круне (да би се издвојило од других врста круне и титула), а штит чувају Сен Дени (крипта у којој се сахрањују француски краљеви се налази у цркви посвећеној овом свецу) и Сен Реми (бискуп Рема, крунисао је Кловиса, првог франачког краља). Као још један од разлога коришћења затворене (царске) круне је наводно уступање права на византијски престо Шарлу VIII дато 1494. године од стране Андрије Палеолога, нећака византијског цара Константина XI (Mémoires de l’Académie des Inscriptions, том 17, стр. 572). Наводно је папа 1740. године дао француском амбасадору при Светој столици оригинал документа, који је у име Шарла VIII потписао кардинал Крфа [Courrier d’Avignon, 1740).
француски краљевски грб, из доба пре буржоаске револуције
1790. године, Народна скупштина је уз краљево одобрење распустила племство, укинула витешке редове и хералдику у Француској. Исказивање грбова је постало противзаконито. 1808. године Наполеон је поново успоставио племство и хералдику. Својствено Наполеону, који је волео да ствари дефинише испочетка, старе титуле и системи вредности нису признавани, тако да су успостављене нове племићке титуле и хералдичка пракса. Након Наполеоновог пада, 1814. године, враћени су стари системи титула и хералдике, а сви армигери који су под Наполеоном добили грбове морали су да траже њихову ревизију.
грб Наполеоновог царства, Наполеон до последњег момента није био одлучан који симбол да узме за царски грб, први избор је био лав, али се на крају ипак одлучио за орла јер га је асоцирао на Рим и Карла Великог, да не би личио на немачког примењен је другачији стил и дизајн
француски краљевски грб након рестаурације краљевине, тј. након Наполеоновог пада
Грб се увелико променио укидањем краљевине и увођењем, тзв. друге републике. Француски председници, који су сада преузели улогу владара, користили су личне стандарте: четвртаста тробојна застава са елементом унутар белог поља, којa се мењала у зависности од личности председника и историјског момента. Од доба треће републике то су иницијали председника. Пета република је увела симбол крста који је истицао председник Де Гол, иницијали Жоржа Помпидуа, снопље жита и секира, дрво Митерана итд. Неки од председника су усвајали и своје грбове, попут Шарла Де Гола.
грб француске републике од 1953. године
грб француског председника Шарла Де Гола
Силне политичке промене и низ република, како су их Французи класификовали, није донео ништа ново и позитивно за хералдику. До дана данашњег, хералдичка правила се и даље олако схватају, нема државне регулативе осим у домену повреде личног имена и части с обзиром да Французи сматрају свој грб нераздвојим елементом од својег имена. Не постоји званична хералдичка институција, барем не на нивоу као што је то у Великој Британији, а грбови се и даље усвајају потпуно слободно. Једино подручје које је колико толико регулисано и под контролом државних институција је месна хералдика, која је врло активна.