Један од најсветлијих и најславнијих историјских периода српског народа и државе било је доба владавине светородне династије Немањића. Названи светородни због великог броја светаца којима су проглашавани владари ове поносне династије, али и због ктиторства на чему им је српска црква вечно захвална. Потрудио сам се да у кратким цртама дам приказ најбитнијих момената из живота немањићких владалаца.
Жупан Немања (1170-1196.)
од оца Завиде потекло је 4 сина: Тихомир, Страцимир, Мирослав и Немања. Будући Велики жупан рођен је 1113. или 1114. године у месту Рибница, код данашње Подгорице. С обзиром на тадашњу раширеност и утицајност католичке хришћанске догме, најмлађи Завидин син бива крштен по католичком обреду, источни начин крштења пролази у Расу.
По пунолетству добија Топлички крај на управу. Жени се Аном. Ктитор је низа манастира.
1170. године превратом постаје Велики жупан. Млеци, Угари и Немци га подржавају и највероватније хушкају на тај чин.
Мудар у политици, уме да се сачува и у поразу за себе и своју државу избори што бољу позицију. 1172. године се понижава пред византијским царем, својим победиоцем, и гологлав и босоног с конопцем око врата и мачем у руци клечи пред царем Манојлом у престоном Цариграду. Византијски хроничари га описују као: „…високих рамена и наочит човек… високо израстао и леп на око…“
Током 1186. године Немања господари Дукљом (Приморјем). Размирице са Дубровником смирује норманско посредништво.
Чувена посета Фридриха Барбаросе на крсташком походу одакле потиче и Србима омиљено поређење како су варварски Германи јели шаком а српски великодостојници ножем и виљушком.
1196. године на Земаљском сабору се одриче власти и замонашује се у манастиру Студеница под именом Симеон. Жена му, Ана, постаје калуђерица Анастасија у женском богородичном манастиру.
Од 1197. године је са сином Савом на Светој Гори. Обнављају и подижу Хиландар.
13. фебруара 1200. године умире калуђер Симеон, некада Велики жупан српски.
Краљ Стефан Првовенчани (1196-1228.)
мудар, даровит, окретан дипломата и обазрив војсковођа, тако виде Немањиног сина Стефана његови савременици.
Током 1202. и 1203. године Вукан, поред Растка (каснијег Саве), рођени брат Стефанов, бива српски владар. Бугарском помоћи, Стефан се враћа на трон.
У породичним вазама посредством бракова, Стефан је био са византијским царем, али и млетачким дуждом.
1217. године легат папе Хонорија крунише/венчава Стефана краљевском круном. Круна је одобрена још под Иноћентијем неких 15 година раније, али развој догађаја је онемогућио сам чин крунисања.
1219. године искористивши политичке прилике у византијском царству, заправо никејском јер је византијско тада било латинско, Сава добија благослов цара Теодора Ласкариса и патријарха Каритопула да уздигне српску цркву на ниво архиепископије те тако постаје први српски архиепископ.
Пре смрти, Стефан стиже да најстаријег сина ожени византијском принцезом Аном, те тако припремљену државу напушта 24. септембра 1228. године као монах Симон.
Краљ Стефан Радослав (1228-1234.)
најстарији Стефанов син, поред њега имао је још и Владислава, Уроша и Предислава. Прва двојица су били краљеви, последњи се замонашио као Сава и касније постао архиепископ Сава II.
Први српски архиепископ је крунисао Радослава за краља 1228. године у манастиру Жича.
За разлику од оца, Радослава нису ценили, описивали су га као слабог и неспособног краља, који се у многим стварима ослањао на својег таста, а највише му замерају што је српску цркву подредио охридској.
Пропашћу својег заштитника, цара Теодора, губи ослонац и територије. Србија постаје бугарски протекторат под јаким царем Асеном који фаворизује Владислава као својег штићеника и будућег зета.
1234. године Радослав је протеран са престола. Према легенди и жена га је издала. Сломљен, вратио се у Србију где је умро као монах Јован у манастиру Студеница.
Краљ Стефан Владислав (1234-1243.)
кажу да је био бољи владар од несрећног Радослава. Но, изгледа да је наследио братовљеву слабост да му таст кроји власт, јер му се замера што је био под великим утицајем бугарског цара Асена.
Владислав је за кратко време своје владавине ипак оставио нешто више иза себе, задужбину Милешеву и нешто на Светој Гори.
Пролећа 1243. године Владислав се повукао са трона.
Краљ Стефан Урош I (1243-1276.)
Храпави, прозван по промуклом гласу, није био далековид и способан владар као отац, али је називан непобедивим и великим краљем.
Док се 1252. године бавио дубровачким питањем, Бугари користе прилику и нападају пустошећи Србију све до Лима. Манир који ће касније често примењивати у својој историји. Посредством византијског цара Ватаца, Урош склапа мир са Бугарима. Дубровчани почињу са плаћањем пореза српској краљевини.
Савез са Епирцима и Францима из 1258. године омогућава проширење српског поседа на Скопље, Прилеп и Кучево. Нови никејски цар Михаило Палеолог не дели Урошев ентузијазам те га приморава да се повуче из новоосвојених области.
Можда га ова епизода тера на приближавање са Угарима. Старијег сина Драгутина жени са Катарином, ћерком угарског престолонаследника.
Српска краљица не заостаје у слави за својим краљем. Јелена је францускиња и католкиња, одржава живе везе са својима, али и са папом.
Угарска веза не траје предуго. Урошев нос гуши мирис угарских претензија те је логично што се намерачио да млађег сина Милутина ожени Аном, ћерком византијског цара.
Династичке сукобе у суседној Угарској погрешно тумачи и 1268. године је поражен те бива приморан да владалачко жезло подели са угарским зетом, Драгутином.
Млади краљ појачан одредима угарског краља Ладислава побеђује оца у битци код Гацка и постаје краљ Србије.
Следећи немањићку традицију, Урош постаје монах Симон. Убрзо умире. Почива у манастиру Сопоћани.
Краљ Стефан Драгутин (1276-1282.)
прозападно оријентисан. Брату Милутину и мајци оставио је поседе на самосталну управу. Поред пада са коња из 1282. године, познат је и као први српски владар тога времена који је обитавао у Београду. Угарски краљ Ладислав IV поклонио му је Београд 1284. године.
Познати пад са коња омогућио је успон ка краљевском престолу једном од најбољих српских владара из немањићке лозе, Милутину. Павши са коња, Драгутин помисли како је то божја казна због поступка према оцу, те брже-боље дарова круну брату Милутину.
Краљ Стефан Урош II (1282-1321.)
прозван Свети краљ, не баш због своје хуманости или правдољубивости, већ због тога што је за својих скоро 40 година владе подигао близу 40 цркава и манастира. Тако је задобио вечну захвалност српске цркве. Многе његове задужбине и данас опстају на велику жалост становника области која се одвајкада сматра српском.
Леп, љубазан, храбар, вичан боју, али више ратнички расположен него дипломатски подобан. Познат и као српска верзија Хенрија VIII, на срећу са не тако погубним последицама по своје невесте. Кћи севастократора Тесалије, сестра угарског краља Ладислава, кћи бугарског цара Тертерија и Симонида, осмогодишња ћерка византијског цара Андроника II.
Као да је само чекао да постане владар, већ исте 1282. године заузима Скопље и области горњег тока Вардара. До краја 1283. године пада и западна Македонија.
Комбиновани бугарско-татарски напад као одмазда за заузимање Видина, одбија без проблема. Ипак, својег сина Стефана шаље татарском хану Ногају као таоца. Стефан бежи по хановој смрти и ћени се кћерком бугарског цара Теодором.
Поред Стефана, имао је још два сина Константина, владара Захумља, и Ђорђа, Неретва.
Двадесет година на ратној стази са Византијом. Сукоби са Дубровником. Савез са француским краљем Филипом Лепим, чак се обавезао да ће прећи у католичанство.
У другом делу своје владе долази до сукоба са Драгутином, умало не губи власт и постаје вазал Владиславу, синовцу, али га захвална црква помаже да превлада.
Најтужнија епизода је са сином Стефаном, који се буни против оца, води војску и губи. На превару је ухваћени и ослепљен. Протеран је у Цариград. На византијском двору стасава и будући српски цар и највећи немањићки владар Душан.
Драгутинов животни пут се завршава у манастиру Ђурђеви ступови где је сахрањен као монах Теоктист 1316. године.
Милутин гази своју реч и тамничи Владислава.
Својој титули додаје епитете краља Арбаније и rex Croatie, господарем de culfo Adriatico, a mari usque ad flumen Danubii magni (записано у цркви Св. Николе, Бар, Црна Гора).
У дворцу Неродимље, на Косову, 29. октобра 1321. године умире краљ Стефан Урош I. Проглашен је свецем.
Прво га сахрањују у Бањској, па премештају у Софију, црква Свети Крал.
Краљ Стефан Урош III (1322-1331.)
у немирима и династичким сукобима који, логично, избијају након Милутинове смрти, превладава његов ослепљени син Стефан, касније назван Дечански по својој задужбини.
Константин, Владислав и Стефан су се наметали и борили око српског престола. Стефан је у народу био најпопуларнији можда захваљујући добро вођеној кампањи чији је главни мотив био чудотворни повратак очињег вида. Касније, много касније, сазнајемо да није био у потпуности ослепљен, већ су му ужареним мачем ипак поштедели очи.
Константин је убијен, Владислав је владао неко време док није побеђен. Скончао је негде у Угарској.
Након смрти Теодоре, жени се Симонидином братаницом, Маријом Палеологовом.
Сукоби са Дубровником. Стаје на страну Андроника II који губи у династичким сукобима Византије. Лоши односи и са Бугарима што на крају резултира битком код Велбужда 1330. године у којој Бугари доживљавају страховит пораз. Гине им цар. У боји се истиче млади краљ Душан.
Наредне године сукобљава се са Душаном. Своје другог сина Симеона претпоставља за наследника. По легенди Стефан Дечански умире насилном смрћу у Звечанима.
Цар Стефан Урош IV (1331-1355.)
висок, снажан, лепог лица, благе и стрпљиве нарави, велике личне храбрости. Рођен је негде око 1308. године. Детињство провео у Цариграду током очевог изгнанства. Са 13 година постао млади краљ, са 22 краљ, а са 38 цар.
Брак са Јеленом, сестром бугарског цара Јована, долази у кризу због изостанка очекиваног наследника. Тражи се нова невеста.
Бурно доба његове владавине обележавају буне властеле у Зети, сукоби са Византинцима, проширење српских територија. До 1345. године падају Бер, Сер, Берат, Валона, Костур, Драма и Филипи.
16. априла 1346. године патријарх Јоаникије крунише Душана за цара Србљем и Грком у Скопљу. Церемонији пристуствују бугарски патријарх, охридски архиепископ и светогорски калуђери, као и други уважени гости и великодостојници тога времена.
Током 1348. године заузима Епир, Тесалију, Јанину, Аргу и Арбанију. Своје хрисовуље потписује као Imperator Raxie et Romanie, dispotus Lart et Blachie comes.
Цариградски патријарх Калист баца анатему на Душана зато што је крунисан за цара. Сматрало се да је та титула допуштена само византијским владарима.
Новоосвојене територије обилују грчким становништвом још увек лојалном византијској круни. Српска војска превише развучена. Велике области инкорпориране за врло кратко време.
Из пар односа које је имао са Турцима који се лагано помаљају са азијских ливада, Душан схвата турску опасност. 1354. године шаље поклисаре папи са захтевом да га прогласи капетаном хришћанске војске која би у новом крсташком рату вратила Турке дубоко у Азију. Прихвата да се покрсти и преведе Србију у католичку веру. Угарски краљ Лудвиг саботира споразум.
У напону снаге, на врхунцу моћи, 20. децембра 1355. године умире први српски цар. Сахрањују га у манастиру Арханђела код Призрена, Косово.
Цар Стефан Урош V (1355-1371.)
зван Нејаки, јер у његово време велика српска царевина почиње да се урушава, јер је млад и још незрео владар, јер је кротак, јер одбацује савете старијих а слуша млађе.
До 1368. године Урош губи велики део власти и утицаја, иако је већи део српске властеле стао уз њега. Области полако отпадају од српске царевине. Неке проглашавају своју независност, неке се враћају својим матицама, неке бивају освојене од других. Велики царски пројекат лагано пропада.
Своју владу дели са Вукашином Мрњавчевићем, прилепским жупаном. Негде од 1365. године Вукашин постаје краљ, иако је био противник тзв. Душановог узурпирања византијске царске круне. Чувен по погибији на Марици у сукобу са турском војском 1371. године.
Три месеца касније, 4. децембра 1371. године умире последњи српски цар Стефан Урош V. Опет легенде о насилној смрти. Проглашен свецем. Мошти му премештене из Призрена у манастир Јазак на Фрушкој Гори 1705. године.
Јован Урош Палеолог, последњи Немањић
Душанов унук, од сина Симеона. Познат и као Јован Дука. Замонашио се под именом Јоасаф. Умро 1423. на Св. Гори или у Метеорским манастирима (Тесалија).
