Написао: Небојша Дикић
Када се помене епска фантастика прва асоцијација која ми пада на памет је Џон Роналд Рејел Толкин, зачетник жанра и далеко најпознатији писац епске фантастике на свету. Било је, и пре Толкинових, романа који су представљали овај жанр, али тек је Толкиново дело утрло пут и створило погодну климу за пробој епске фантастике у свет књижевности. С обзиром на тематику и сценографију која прати епску фантастику препуну витезова, витешких турнира, вила, вилењака, патуљака, змајева, базилиска, лавова, … нема идеалнијег и плоднијег тла за хералдику.
Данас постоји велики број писаца који су се посветили овом жанру, неки су успешнији од других, али сви заједно представљају велику заједницу која са бројним поштоваоцима и обожаваоцима чини завидан део светске читалачке публике. Из тог мора епскофантастичних књижевника издвојио бих Џорџа Рејмонда Ричарда Мартина, сличних иницијала али знатно различитог стила од творца жанра г. Толкина. Али не само због својег књижевног талента, издвајам га и због употребе хералдике у својим делима, првенствено ту мислим на његов серијал „Песма леда и ватре“ која је тренутно у петом тому од замишљених седам.
Докле год је Толкинова прича скоро црно-бела по својој етичкој и моралној поруци, јасно издефинисаних ликова и карактера, дотле је Мартинова сага сва у нијансама људског карактера и беде коју реалност слика у поступцима ликова. Привлачност Мартинових романа је у непредвидивости поступака и догађаја, управо онако како је и у стварном животу. Читајући Толкина по први пут, читалац ни у једном моменту не долази у искушење да посумња у позитиван исход или срећан крај. Са Мартином не бих био баш тако сигуран. Нећу заборавити своје запрепашћење када један од главних јунака губи живот у следу догађаја из којег би га сваки други писац извукао. Преузевши ток приче који је неуобичајен Мартин чини акт поприличне храбрости. Нећу да коментаришем маестрално приповедање којим попут паука који плете своју мрежу, Мартин зачарава својег читаоца и уводи у свет змајева, култова, прастарих религија, витезова, древних краљевстава, легенди чији се корени не назиру у маглини далеке историје, дворских интрига, династичких борби, безброј пустоловина наизглед без краја. Мартинова прича није претерано оригинална, попут свих епскофантастичних романа, радња је смештена у измишљене земље које неодољиво подсећају на средњевековну Европу. Оригиналност је у приповедању и обртима који су тако неочекивани да читалац просто не сме да испусти књигу из руку како му не би нешто промакло. Недостатак главног јунака је такође веома препознатљив елемент Мартиновог дела.
„Песма леда и ватре“ се дешава у фиктивном свету, највећи део радње је смештен на континенту који је назван Вестерос као западној страни измишљеног света, и на Есосу, континенту на истоку. Већина ликова су људи, али постоје и бића која се називају Туђини тзв. живи мртваци који обитавају на крајњем северу Вестероса иза грађевине зване Велики зид, зида направљеног од леда како би Туђинима и Дивљанима, нецивилизованом и слободном народу са хладног севера, спречио улазак у краљевство Вестероса. На истоку су змајеви, за које се сматра да су их људи искоренили. Паралелно теку три главна тока приче: хроника борбе за престо уједињеног краљевства Вестерос након смрти постојећег краља у несрећи у лову, растућа претња Туђина и лагано напредовање претендента на престо уједињеног краљевства из породице Таргарјен за коју се сматрало да је истребљена као и змајеви са којима су крвно повезани. Таргарјени су неких 300 година раније освојили и под своју власт ујединили сва краљевства Вестероса долетевши на змајевима из древне земље Валирије, да би изгубили престо услед побуне изазване неразумном владом полулудог краља. Разумљиво, токови приче се у једном моменту испреплићу и заплет постаје изузетно сложен захтевајући од читаоца пуну концентрацију.
мапа Вестероса
Хералдика Вестероса је врло развијена и богата. Писац познаје правила блазона и емблазонирао је хералдички исправне грбове владарских и племићких породица. Обраћа пажњу на симболику шаржи употребљених у грбовима својих јунака. Девизе означавају сажету филозофију својих грбоносаца. Описи свадбених свечаности и погреба као да су преузети из неких хералдичких туторијала.
За потребе чланка, издвојио бих грбове само најзначајнијих породица Вестероса: Таргарјен, Старк, Баратеон, Ланистер, Ерин, Тули, Тирел, Грејџој и Мартел.
грб Таргарјена
Таргарјени су крв змајева, потомци великих лордова древног града Валирије, и то наследство се види у заслепљујућој (неки кажу нељудској) лепоти, љубичастим или индиго очима и сребрнозлатној или платинастобелој коси. Населили су се на Змајкамену, стеновитом острву у Уском мору, побегавши од пропасти Валирије и хаоса и крвопрлића који су уследили. Грб Таргарјена је црвени троглави змај на црном пољу. Три главе змаја представљају Егона и његове три сестре, зачетнике династије. Инцест није био табу у породици Таргарјен, шта више био је подстицан ради очувања чистоте крви. Мото Таргарјена је: Ватра и крв.
грб Старка
Старкови воде порекло од древних краљева зиме. Хиљадама година су владали из Зимоврела, древног замка, као краљеви на северу, све док Торен Старк, звани Краљ који је клекнуо, није одлучио да се радије потчини Егону Таргарјену него да ратује. Грб Старка је сиви језовук (звер слична вуку само крупнија и снажнија) на белом пољу. Мото Старка је: Зима долази.
грб Баратеона
Најмлађа од великих породица, Баратеони су настали током тзв. Освајачких ратова. Орис Баратеон, родоначелник, био је незаконити полубрат Егона Таргарјена и успео је да од обичног војника постане један од Егонових најчувенијих војсковођа. Као награду добио је замак, земље и племениту невесту. Грб Баратеона је црни крунисани јелен на златном пољу. Мото Баратеона је: Наш је гнев.
грб Ланистера
Ланистери су потомци андалских пустолова који су створили моћно краљевство у западним бреговима и долинама. Једна су од најбогатијих породица Вестероса. Грб Ланистера је златни лав на црвеном пољу. Мото Ланистера је: Чуј моју рику.
грб Ерина
Ерини су потомци краљева Планина и Дола, једне од најстаријих и најчистијих лоза андалског племства. Грб Ерина је бели полумесец и соко на плавом пољу. Мото Ерина је: Високо као част.
грб Тулија
Тулији нису никада били краљеви, али су хиљадама година владали богатим земљама у Брзоречју. Грб Тулија је сребрна пастрмка у скоку на пољу наизменично плавих и црвених таласа. Мото Тулија је: Породица, дужност, част.
грб Тирела
Тирели су се домогли моћи као кућеуправитељи краљева Хвата. Након погибије последњег краља Хвата, Харлен Тирел, његов кућепазитељ, предао је замак Високи Сад Егону Таргарјену и заклео му се на верност. Заузврат, Егон му је дао замак и власт над Хватом. Грб Тирела је златна ружа на зеленом пољу. Мото Тирела је: Растемо снажни.
грб Грејџоја
Грејџоји од Хриди тврде да потичу од Сивог Краља из Доба јунака. Они су нешто попут Викинга. Хиљадама година држе Гвоздена острва одакле су полазили у пљачкашке походе. Називају их Гвозденљудима. Поносили су се својом жестином у боју и независношћу. Грб Грејџоја је златна сипа на црном пољу. Мото Грејџоја је: Ми не сејемо.
грб Мартела
Мартели су принчеви Дорне. По предању, родоначелник Мартела, Морс Мартел се оженио Нимеријом, ратничком краљицом из Ројне, уз чију је помоћ савладао све своје противнике и завладао Дорном. Отуда се Мартелови не сматрају краљевима већ принчевима. Егон Таргарјен није успео никада да освоји Дорну, у краљевство је укључена тек 200 година касније, женидбом са Таргарјенима. Грб Мартела је: црвено сунце прободено златним копљем на наранџастом пољу. Мото Мартела је: Несагнути, непокорени, несломљени.
Мартинов имагинарни свет је богат ликовима чије су животне приче испреплетане токовима непредвидих обрта једног од најбољих романа епске фантастике данас. Једва чекам шести и седми том романа.
Џорџ Р. Р. Мартин је своју прву причу продао 1971. године и од тада се професионално бави писањем. Писао је фантазију, хорор и научну фантастику, а провео је и десет година у Холивуду радећи као сценариста и продуцент на пројектима попут „Зоне сумрака“, „Лепотице и звери“ и разних других филмова и телевизијских серија од којих многе нису заживеле. Средином деведесетих вратио се прози, својој првој љубави, и почео да пише серијал епске фантастике „Песма леда и ватре“. До данашњих дана је у Вестеросу. Када год успе да се извуче, враћа се у Санта Фе, у Новом Мексику, САД, где живи са супругом Парис и четири мачке.
Извори: Википедија, званична презентација Џ.Р.Р. Мартина и моје књиге