Аристрократски симбол који означава личност од акције, заокупљену узвишеним циљевима и делима, надахнуту особу, довитљивог ума и брзе мисли, која добро просуђује у двосмисленим стварима; истинске величине и снаге ума; симбол моћи и суверенитета.
Орао такође симболизује храброст, слободу и бесмртност. Поносно је служио као амблем моћи и јединства вавилонског царства, обележје Цезара, Карла Великог и многих светих римских, византијских, руских и астечких царева, као и једног Наполеона.
Хералдички орао се прво појављује у Персији, а затим и као египатска бојна ознака, такође јавља се и на заставама римских легија.
Римљани су називали орла „птицом Јова“, и носили су га у виду стега у биткама. Ако би легија изгубила својег орла, била је осрамоћена док орао не би био повраћен. Римски обичај је био и пуштање орла са самртничког одра умрлог цара у симболици одношења божанске душе на небеса након периода земаљске инкарнације као цара.
Рани хришћани су славили орла као симбол наде, снаге и ускрснућа. Последње је базирано на веровању да је орао, за разлику од осталих птица, повремено обнављао своје перје и младост летећи близу Сунца а затим зарањајући у воду. У хришћанској теологији орао је знак Светог Јована Богослова и представља духовне висине до којих се винуо овај писац Јеванђеља и Апокалипсе.
Величанствени орао је био централна фигура многих митологија и светих списа током историје човечанства. Антички Грци су поштовали орла као симбол врховног бога неба, муње и времена – Зевса, и речено је да су причвршћивали орлове за врхове храмова да би служили као магични громобрани.
Скандинавски митови такође доводе у везу орла са громовима и олујама.
Двоглави орао се појављује најпре у Месопотамији петнаестак векова пре Христа, као диполни симбол старих религија. Оваква веровања кулминирала су у Заратустрином учењу да у васиони добри бог светлости Ахура Мазда ратује се богом мрака Ахриманом. Хитити (древни народ који је живео у Анадолији и северној Сирији у периоду између 2000-1200. пре н.е.) користио је двоглавог орла као амблем суверенитета.
У Византији се око десетог века појавио древни двоглави орао као симбол који према Христовим речима „Дајте цару царево, а Богу божије“ опомиње на равнотежу између човекових духовних и материјалних потреба.
У хералдици орао игра важну улогу у скоро сваком делу планете. Његова растућа популарност се прво осетила на немачком подручју, где је прихваћен као амблем царства, наравно алудирајући на римско царство чији се настављач Свето Римско Царство сматрало.
Двоглави орао је најчешће царска инсигнија (Русија, Аустро-Угарска итд.), али његово порекло је помало нејасно. Карло Велики га је користио да симболизује његову двоструку владавину над Немачком и Римском империјом.
